Naći ću te

Svi smo tako luksuzno glupi kad nam u životu sve ide kako treba.

Tuga retko napada spreda. Draže joj je da ti se prikrade kad je najmanje očekuješ.

. Ti domovi su bili živa bića, u stalnom pokretu. Kroz hodnike i stepeništa stalno su proticali prijatelji i porodica kao što životna krv kola kroz vene. Niko nije zaključavao vrata, ne zato što je bilo ultrabezbedno – nije – već zato što članovi porodice nikada nisu kucali niti im se uskraćivao pristup. Privatnost je bila strana predstava. Svako je gledao svačija tuđa posla. Slavile su se pobede onih drugih i žalili njihovi porazi. Svi su bili jedno.

Bili su porodica.

Uspomene uvek peku, zar ne? Ponajviše one lepe.

Bogataši će poricati, zbunjivati, potkupljivati, pritiskati, finansijski uništavati, tužiti i pretiti, a ne bude li ništa od toga urodilo plodom – a to skoro uvek urodi plodom – učiniće da nestanete. Ili mo

mi je sestrić“, odgovora ona, malčice se uspravljajući.

Je. Rekla je „je“. U sadašnjem vremenu. Ne „bio“. Ona veruje u to. Nek nam je oboma bog u pomoći, mi stvarno verujemo da je Metju još živ.

Uspomene uvek peku, zar ne? Ponajviše one lepe.

Sećanje je često najmaštovitiji pripovedač.

„Tako je.“
Kovrdžavi ponovo uzdiše.

Jasno sam stavio do znanja: bez poseta.