Nana je bila naga, mirna i drska, svesna svemoći svoga tela. Bila je obavljena samo tankim velom: njena obla ramena, njena amazonska bista sa prsima čvrsto uzdignutim kao naperena koplja, njeni široki kukovi koji su se njihali sa nasladom, njene butine debele plavuše, celo njeno telo naziralo se pod tom providnom tkaninom kao kroz belu penu. To je bila Venera koja se rađa iz talasa i kojoj je jedina odeća njena duga kosa. Kad Nana podiže ruke, na svetlosti rampe videle su se zlatne dlačice ispod pazuha. Nije bilo pljeskanja. Niko se nije smejao, lica gospode bila su ozbiljna, zategnuta, nos ušiljen, usta suva, bez pljuvačke. Kao da je dunuo neki vetar, blag, potmuo, pun pretnje. Odjednom se u tom detetu pojavljivala nemirna žena koja je donosila ludilo svog pola i otkrivala nedostižnost želje. Nana se još smešila, ali oštrim osmehom aždaje koja guta ljude.