Kockar

Још док бих прилазио коцкарској дворани, две просторије испред ње, чим бих само зачуо звецкање пресипаног новца – почињао бих сав да се тресем.

Седим у овом туробном градићу – о, како су туробни ти мали немачки градови – и, уместо да размислим о предстојећем кораку, живим под утицајем недавно минулих осећања, под утицајем свежих сећања, под утицајем целокупног оног недавног вихора који ме је тада бацио у тај ковитлац, и опет ме некуд избацио.

да нисам ја тада померио памећу и можда за све то време седео негде у лудници, а можда још и сад у њој седим тако да ми се све оно причинило и још увек ми се само причињава…“

Пази само да не испадне зло, разумеш? Ти си паметна девојка; било би ми жао.

Знам да ти је карактерчић гадан: осица! Уједеш, одмах отекне. Али жао ми те

Du lait, de l’herrbe fraiche – то је најидеалнија идила за коју зна париски буржуј; у томе је, као што се зна, његов поглед на „nature et la vérité“!
60

Ја сам такође био коцкар; осетио сам то управо у овом часу. Руке и ноге су ми дрхтале, крв ми наврла у главу.

сам госпођу запажао и раније; за коцкарским столом појављивала се сваког дана, тачно у један час по подне, и одлазила тачно у два часа; сваког дана играла је по један час. Већ су је познавали и одмах јој потурали фотељу. Она је из џепа вадила по неколико златника, неколико новчаница од по хиљаду франака, и почињала да их улаже тихо, хладнокрвно, с рачуном, уписујући оловком на папирићу бројке и трудећи се да пронађе систем по коме су се у датом тренутку груписали изгледи. Стављала је доста крупне улоге. Добијала би свакодневно једну-две, највише три хиљаде франака – не више, и, добивши, одмах би одлазила.

А што да не? Сви су мушкарци петлови; па нек се бију. Троње сте сви ви, као што видим, не умете да се заложите за своју домовину.

Знаш, не волим ову садашњу глупу моду. Много си лепа. Да сам момак, заљубила бих се у тебе. А што се не удајеш?