Velika očekivanja

Ne postavljaj pitanja, pa te niko neće slagati.

– Da, Pipe, dragi dečače, ja sam napravio gospodina od tebe! Ja sam taj koji je to uradio! Zakleo sam se u ono vreme, ako ikad zaradim zlatnik, taj zlatnik će biti tvoj. Zakleo sam se posle, ako ikad budem trgovac i obogatim se, i ti ćeš biti bogat. Živeo sam tegobno da bi ti živeo ugodno; radio sam mnogo, da bi ti bio pošteđen. A radi čega, dragi dečko? Govorim li ja ovo da bi se ti osetio obaveznim? Ne. Govorim ti zato da bi znao da je onaj gonjeni ništavni pas, čiji si život ti spasao, podigao glavu tako visoko da stvori gospodina. I, Pipe, taj gospodin si ti!

niko ko nije pravi gospodin u srcu, nije, otkako je sveta i veka, pravi gospodin i u ponašanju. On kaže da nikakvo premazivanje ne može da sakrije pravi sastav drveta i da se on sve više ispoljava što se više premazuje.

Ne postavljaj pitanja, pa te niko neće slagati.

– Često sam mislila o tebi – reče Estela.

– Zaista?

– U poslednje vreme, vrlo često. U dugom i teškom periodu odbijala sam daleko od sebe sećanje na ono što sam odbacivala onda kad nisam nimalo shvatala njegovu vrednost. Ali otkako se moja dužnost ne protivi tome sećanju, dala sam mu mesto u mom srcu.

– Ti si uvek zadržala svoje mesto u mom srcu – odgovorih. I opet zaćutasmo, dok ona ne progovori.

– Nisam ni pomišljala – reče Estela – da ću se oprostiti i s tobom opraštajući se sa ovim mestom. Vrlo mi je milo što mogu i to da učinim.

– Milo ti je da se opet rastanemo, Estela? Za mene je rastanak bolan. Za mene je sećanje na naš poslednji rastanak uvek bilo tužno i bolno.

– Ali ti si mi rekao – odgovori Estela vrlo ozbiljno – neka te Bog blagoslovi. Neka ti Bog oprosti! I ako si mogao da mi to kažeš onda, nećeš odbiti da mi to kažeš i sada, pošto je patnja bila jača od svih drugih učenja i naučila me je da razumem kakvo je tvoje srce nekada bilo. Povijana sam i lomljena, ali nadam se u neki bolji oblik. Imaj obzira i budi dobar prema meni kao što si bio, i reci mi da smo prijatelji.

– Mi jesmo prijatelji – rekoh, ustavši i nagnuvši se nad njom kad je ona ustala s klupe.

– I odvojeni, ostaćemo prijatelji – reče Estela.

Uzeo sam je za ruku i izišli smo iz te pustoši. I, kao što su se jutarnje magle dizale u ono davno vreme kad sam prvi put ostavio kovačnicu, tako se večernja magla dizala sada, i u celokupnom širokom prostranstvu mirne svetlosti koju mi je pokazala, nigde nisam video ni senke još jednog rastanka od nje.

bio si mi veća uteha otkako sam pod mračnim oblakom nego kad je sunce sijalo.

Ceo taj prizor pojavljuje mi se opet u živim bojama tog trenutka, sve do kapljica aprilske kiše koje su blistale u zracima aprilskog sunca na prozorima

Estela, do poslednjeg časa mog života ostaćeš deo mog bića, deo ono malo dobroga u meni, deo zla.

Nemoguće mi je potpuno izraziti koliki mi je bol zadala pomisao da je Estela pokazala imalo naklonosti tom gadnom, nezgrapnom i mrzovoljnom zvekanu, koji je tako daleko ispod prosečnog čoveka.

I sada verujem da to treba pripisati nekom čistom žaru velikodušnosti i nesebičnosti moje ljubavi prema njoj što nisam mogao da podnesem pomisao da se ona toliko unizila.