silna duhovna patnja, neočekivani i strahotni događaji često izazivaju ludilo – to ja sebi objašnjavam na sledeći način. Svaka takva patnja svagda je, kao stvaran događaj, ograničena na sadašnjost; dakle, ona je samo prolazna i zato još uvek nije preterano teška; prevelika biva jedino onda kad je prerasla u trajan bol; ali kao takva, ona opet nije ništa drugo doli misao i stoga leži u pamćenju. Ako su duhovne muke, bolno saznanje ili uspomena toliko razdorni da su prosto-naprosto nesnošljivi i da im čovek može podleći – tada, na taj način uplašena, priroda poseže za ludilom kao za poslednjim sredstvom, spasonosnim po život. Duh, koji je toliko mučen, u neku ruku kida nit u svom pamćenju, praznine ispunjava fikcijama i tako, bežeći od bola koji prevazilazi njegove snage, spas traži u ludilu, a to je kao kad se noga, zahvaćena gangrenom, odseče i zameni drvenom.“
Artur Šopenhauer, Svet kao volja i predstava