Monine oči

Bilo je to prijatno za njega koji je nastojao da u nju unese ono najdublje i najlepše što je svet proizveo; to je značilo da je bila više radoznala nego umorna.

Ali trebalo je držati se moralnog ugovora: jedno delo nedeljno, ne dozvoljavajući nekom konkurentskom da ometa njegov uticaj.

„Vidim da si shvatila… Leonardo da Vinči je govorio da nas slikarstvo podstiče na podražavanje: slika čoveka koji zeva tera te da zevaš; slika agresivnog čoveka čini te agresivnim.

To je energija koju njegova slika nastoji da pruži: otvoriti se životu, smešiti se životu, čak i pred onim što jedva i slabo razaznajemo, pred onim što je još uvek nejasno i bezoblično, u pustom i zbrkanom svetu, jer to je najbolji način da u njega uvedemo srećan red, i najbolji način da ta sreća ne bude samo ova dirljiva i tajanstvena sreća renesansne žene naslonjene na lođu, već i sreća celog čovečanstva…“

Jer postoji nešto neobično, pa čak i šokantno u tome da dete pita odraslog: „Kako si?“ Ta pažnja dolazi tek sa godinama, kada se rasprši urođena sebičnost rane mladosti.

Čak je u više navrata osetio kako joj korak usporava, kako joj se ruka lagano odvaja od njegove, kao da je njenu znatiželju nešto magnetski privuklo.

Leonardo je veoma strpljivo godinama i godinama dodavao sitne glazure, odnosno slojeve prozirne boje, što je slici davalo veću gustinu i dubinu. Nanosio ih je jednu na drugu i to je trajalo toliko dugo da nikada nije završavao svoja dela. Ti slojevi su takođe imali efekat pružanja blagog osećaja vibracije celog mate

To se na italijanskom zove sfumato. Sfumato, u isto vreme, razređuje stvari i vezuje ih zajedno.“

Iza nje, široki pejzaž podseća na univerzum u jeku punog razvoja, podvrgnut haosu energija koje prolaze kroz njega – fascinantnom i teskobnom haosu.

Ali ona se smeši sa izvrsnom odmerenošću, bez arogancije ili snishodljivosti. To je beskrajno spokojan, prijateljski osmeh, i ona te poziva da učiniš isto.