Moj put istine

Nikada nisam volela literaturu Žana Pola Sartra, ali sam se dogmatski držala njegovih indikacija za obilazak grada:

„Ne obilaziti ništa, sesti u najlepši restoran, naručiti najskuplje jelo i čekati da grad prođe pored tebe.“

u madrugadu (poseban trenutak pred zoru, pred prvi zrak sunca)

Sve treba da zri kao i viski, emocije, želje, odgovori

kada je viski u pitanju, nikada ne važe pravila kao za ostala alkoholna pića

u alhemiji zovu – materia prima

„mislim Škot je izmislio penicilin, ali ovo vam je mnogo bolje.“

„Ne obilaziti ništa, sesti u najlepši restoran, naručiti najskuplje jelo i čekati da grad prođe pored tebe.“

Anđeli kradu viski i posipaju ga po pejzažima?

Danas, ja sam nacionalista za „građanske intelektualce“, snob i kosmopolit za nacionaliste, feministkinja za muške šoviniste, patrijarhalna sluškinja za feministkinje, anarhoidna i liberalna za desničare – „skinsi“ demonstrativno napuštaju moje promocije, malograđani se užasavaju mojim afinitetom za ruralno; fašistkinja sam i ljotićevka za komuniste, nemoralna za uzorne, preuzorna za nemoralne. Jeretik za klerikalce, previše religiozna za jeretike, za svaku partiju nepodobna, za svaku žurku neophodna, jednom rečju ja sam samo Isidora.

Kada sam proletos u zamku iznad Edinburga stajala iznad mesta gde su spaljivali žene za koje su mislili da su veštice, pomislila sam kako sam ja dobro prošla. Svaka posebnost tražila je kroz istoriju lomaču za ženu.