Oboje nosimo u sebi nešto što neće da popusti, pa makar mi vrištali i mreli. Ono smo što jesmo, i ništa više. Kao u onoj staroj keltskoj legendi o ptici s trnom u grudima, koja peva dok ne izlije svu dušu, a onda umre. Zato što tako mora, nešto je na to goni. Znamo u čemu grešimo čak i pre nego što načinimo tu grešku, ali svest o sopstvenim postupcima ne utiče na ishod, ne menja ga, zar ne? Svako peva svoju pesmicu, ubeđen da je najlepša koju je svet ikada čuo. Zar ne uviđaš? Sami stvaramo svoj trn i ne zastanemo ni na tren da sračunamo koliko će nas to stajati. Jedino umemo da trpimo bol i govorimo sebi kako je naknada bila i te kako vredna.“