U senci masline

Zapitao sam se zašto ljudska bića mrze mapu svog života vidljivu na njihovim telima, dok su ovakvo stablo, ili izbledela slika, ili gotovo napuštena, nenastanjena zgrada, hvaljeni zbog starine.

Dakle – razmišljam – šta sam naučio na ovom letovanju?
Da ima raznih vrsta ljubavi, da se javlja u različitim oblicima i vidovima.
Može se zaraditi, ali se ne može platiti.
Može biti data, ali nikad kupljena.
A kad je stvarno tu, čvrsto je valja držati.
Tu stvar, ljubav.

„Tako što moraš. Jednom mi je jedna od mojih bolničarki kazala da je čoveku u životu dato samo ono s čim može da se izbori“, kazala je zamišljano.

Da ima raznih vrsta ljubavi, da se javlja u različitim oblicima i vidovima.
Može se zaraditi, ali se ne može platiti.
Može biti data, ali nikad kupljena.
A kad je stvarno tu, čvrsto je valja držati.
Tu stvar, ljubav.

„Pa u tome i jeste stvar, zar ne? Mislim, niko ne zna šta će uraditi u nekoj situaciji sve dok...“ – slegao je ramenima – „sve dok ne dospe u tu situaciju.“

ispustio na
kuhinjski pod.

Podsećaju me na naciste, na rusku socijalističku partiju, ili na milionsku bandu predsednika Maoa: dresirani do preciznosti i umrtvljenog mozga.

Mislim o tome koliko bih voleo da upoznam vođu mrava. I zamišljam da je verovatno – kao svi diktatori psihopate – nizak i ružan, s tipičnom malom površinom facijalnih malja

To je mediokritet srednje klase. To je najveći deo zapadnog sveta.

Niko, naravno, za sebe ne misli da je običan. Kad bi to mislili, ljudi bi se upucali. Zato što svi težimo da budemo pojedinci. Nismo mravi, koji ne prestaju da me zapanjuju svojim masovnim kolonijama i neverovatnom organizacijom kad izvode napad na parčence čokolade koju je Fred

Ustala je iz kreveta, obukla triko i baletanke, pa sišla u prizemlje i izašla na terasu.

Trenutak kad sam se zaljubio.

Majke se ne umaraju. To im nije u opisu posla. One se teturaju dok se ne sruše, skrhane, u krevet u odgovarajuće vreme. Odnosno, posle pranja sudova.