„Bio sam mlađi od tebe kad sam došao na jednu takvu ideju. Ona se nije rodila slučajno, bila je rezultat velike tuge. Nije nikad dobro kad su ideje plod velike tuge, Džeremaja. Ali to se dešava i tu se ništa ne može. One dođu i tačka. Ponekad odu, a ponekad se zakorene i učvrste. Kao biljke. I kao i biljke, rastu i šire se. Imaju sopstveni život.“ Verner zastade i zagleda se u žar cigarete, koju onda baci u kamin. „Koliko imaš vremena, Džeremaja?“
„Koliko god nam treba“, odgovorih.
„Nix. Pogrešno. Imaš onoliko vremena koliko su ti dale žena i ćerka. Muškarcu porodica mora da bude na prvom mestu. Uvek.“