Dioklecijan

Izbegavati rizik imalo je smisla samo ako si u određenom, sudbonosnom času ipak bio spreman da rizikuješ sve.

Flavijom Maksimijanom Teodorom

Onda mogu postati zli. Inače su nežni i najbolji drugovi.

Znala je da su najopasniji oni koji svoju naklonost žele da sakriju od sveta, a pritom neće da je priznaju ni sebi.

Tečem kao reka, pomisli, a cilj mi je more koje je besciljno.

More se nikuda ne žuri, naizmenično se poigravaju plima i oseka, ali nemaju cilja kojem bi stremile u susret. More je večnost. Reka se pretvara kao da zna kuda će, ona žuri, valja se, nosi na svojim širokim leđima travuljinu, stabla, leševe – i brodove koje su napravili ljudi. Želi nekud da stigne. I svako ko je kratkovid mogao bi da više veruje rekama nego moru, zato što one imaju ušće. Ali da li je ušće cilj? Na kraju sve se sliva prema moru i u more, ono isto more što je večnost bez odredišta.

Najzad, svako ima svoje slabo mesto. I za najteži se predmet može naći poluga koja će ga pomeriti s mesta.

I za najteži se predmet može naći poluga koja će ga pomeriti s mesta.

Ako čovek ima nove i smele misli, utoliko više treba da se poziva na prošlost i oslanja na tradiciju

Zatim je ustao, mahnuo Maksimijanu i zajedno s njim izašao iz šatora; sišao je niz stene i seo pred jednu špilju, koja se odozgo nije mogla primetiti. Mogao je rukama da dohvati more i pokvasi čelo.