Hoću sve: da imam Nejta, da me njegovi srdačno prihvate, hoću udoban život i decu koja će da porastu u fudbalera – Vil je voleo da šutira fudbalsku loptu – i glumicu. Sama ću da vodim računa o svojoj deci; ne bih ni u koga imala poverenja da će ih paziti kako valja. Hoću da budem neko u koga će drugi da pogledaju – u restoranu, recimo, ili čak samo u parku u koji sam odvela decu – i da požele da su na mom mestu. Hoću da me zamišljaju kao nekoga ko je „staložen“ i živi u sređenom domu, s dečjim crtežima pričvršćenim magnetima za dizajnerski frižider i mužem koji otvara bocu rashlađenog skupog vina dok ja mešam rižoto.