Dablin strit

Kad kiša počne da pada, neće prestati samo zato što joj to kažete. Pretpostavljam da prestane sama od sebe. Moje suze su, poput kiše, nastavile da klize dok sam se vraćala kući, zamagljenog vida. Zaista je teško opisati slomljeno srce

Ne možeš dozvoliti da ti strah vlada životom i uništava odnose s ljudima. Moramo da uživamo u vremenu koje imamo, bez obzira na to koliko će trajati. Prestani da bežiš.“

Nekad oblaci nisu paperjasti. Nekad su mračni i debeli. Takav je život. Dešava se.

Znam da fotografije najčešće podstiču pitanja, ali ne mogu se naterati da ih sklonim. One su bolan podsetnik da ćete završiti slomljenog srca ako nekoga volite... i ne mogu podneti da se odvojim od njih.

Mišići su mi se napeli i zacvilela sam mu uz usne, a gaćice su mi ovlažile od želje. Žudnja se

Ogorčeno sam zinula. Okrenuo se i otišao... a njegova je poslednja.

Mrzim ga.

Stvarno ga mrzim.

Šteta što ga moje telo ne mrzi

Uvek sam mrzela taj opterećujući deo prijateljstva – iscrpljujuće ispitivanje ličnosti, razmišljanje kako li će druga strana reagovati na određeni ton ili stav.

Znate li da vreme staje u bolničkim čekaonicama? Bez šale. Prosto stane. Pogledaš na sat i vidiš da je 12.01. Čini ti se da je prošao čitav sat i vidiš da je tek prokletih 12.02.

„Mala, lepo rublje služi za zavođenje muškarca. Ja sam već jebeno zaveden.“

ali trebalo mu je šest meseci da je natera da spusti gard.