Leto kada je nestala Sara Leroj

Nisam preživela pre dvadeset godina ono najgore da bih danas umrla.

Upamti to dobro, svi plivači to znaju: ponekad moraš umeti da se pustiš da potoneš. Jer tek kada dodirneš dno, moći ćeš da se odgurneš nogama i izroniš na površinu.

I upravo to radim.

Nisam zasluživala njihovo prijateljstvo. Često sam to sebi ponavljala noću u postelji, uverena da će me one na kraju izdati. Život me je kao vrlo mladu naučio da je jedini način da ne budemo razočarani da očekujemo najgore od ljudi oko nas.

nećemo unaprediti svet praveći u njemu sranja!“

Život me je kao vrlo mladu naučio da je jedini način da ne budemo razočarani da očekujemo najgore od ljudi oko nas

Starost nije samo pitanje godina, to je miris, samoća, neka vrsta umora u držanju koje je malo prerano usvojio.

„Nikada ne znaš koliko si jak,

sve dok biti jak ne postane tvoj jedini izbor.“

Bob Marli

Poznavati nekoga iz detinjstva znači biti svedok rađanja njegovih snova, njihovog ostvarenja ili rušenja, znači imati pristup njegovim najvećim nadama i njegovim najintimnijim strahovima u sirovom stanju, pre nego što je društveno pripitomljavanje obavilo svoj posao. Znači razabrati ko je on zaista iza zaštitne magle konvencija i pravila kojima se povinuju odrasli.

Onda sam pomislila na svoju majku, na njenu nežnost, na pesme koje mi je noću šaputala na uho, na njene ruke koje su me štitile od sveta. Nisam mogla da odustanem, mama je želela da imam lep život. Dugovala sam joj da uspem. Bez nje ne bih izdržala. I zahvaljujući toj ljubavi smogla sam snage da izdržim do kraja; bes sâm po sebi ne omogućava da dobijemo svaku bitku.

Dagnje znaju da se priljube jedna uz drugu kako bi preživele. Znaju da su zajedno jače, da su tad sposobne da se suoče sa svakom opasnošću. Nema spasa osim u solidarnosti, bila je to jedna od prvih stvari koje mi je Anželik objasnila.

Bila sam očajnički sama svih ovih godina i nisam toga čak ni bila svesna. Shvatila sam to u tom trenutku zato što, odjednom, više nisam bila sama.

Tada je nekoliko puta ispitivan u policiji, i tvrdio je da se ničega ne seća. Valja reći da ni ranije nije bio baš čist u glavi, ali otkako ga je strefio moždani udar, skoro sasvim se pogubio. Ali imao je dobro opravdanje, moždani udar, bar ja tako mislim… Mala je svako jutro svraćala kod njega, zapitajmo se zašto. On se stalno motao ispred školske kapije, tobože slučajno u pola pet po podne kad deca izlaze. Perverznjak!“