Odrasla deca emocionalno nezrelih roditelja

Emocionalna usamljenost je toliko uznemirujuća da će dete koje je doživljava uraditi sve što je potrebno da uspostavi neku vrstu veze sa roditeljem. Ova deca će možda naučiti da tuđe potrebe stavljaju na prvo mesto kao naknadu za uspostavljanje nekog odnosa. Umesto da očekuju da će im drugi pružiti podršku ili pokazati interesovanje za njih, ona mogu preuzeti ulogu pomaganja drugima, ubeđujući sve oko sebe da imaju malo svojih emocionalnih potreba. Nažalost, ovo teži stvaranju još veće usamljenosti, s obzirom na to da prikrivanje najdubljih potreba sprečava istinsko povezivanje sa drugima.

Usled nedostatka adekvatne podrške roditelja ili povezanosti s njima, mnoga deca jedva čekaju da ostave detinjstvo iza sebe. Oni rešenje vide u tome da što pre odrastu i postanu sami sebi dovoljni. Takva deca postaju sposobnija od svojih vršnjaka, ali u biti usamljena. Neretko u odraslo doba uđu prerano, tako što pronađu posao što je pre moguće, postanu seksualno aktivni, zatim mladi stupe u brak, ili se prijave za vojsku. Kao da time poručuju: Pošto se već staram o sebi, zašto ne bih iskoristio ostale pogodnosti brzog odrastanja? Unapred se raduju odraslom dobu, verujući da im to donosi slobodu i priliku da negde pripadaju. Nažalost, u žurbi da napuste dom, mogu se venčati sa pogrešnom osobom, tolerisati iskorišćavanje ili mogu ostati na poslu koji im više uzima nego što pruža. Često se pomire s činjenicom da su emocionalno usamljeni u vezi, jer im to deluje normalno, poput onoga što su imali kod kuće u detinjstvu.

Emocionalna nezrelost je stvarni fenomen koji je proučavan i o kome se pisalo odavno.

Svet dubokih emocija njima deluje opasno.

Emocionalno nezreli ljudi imaju slab osećaj za ličnu istoriju i opiru se preuzimanju odgovornosti za svoje prošle radnje ili buduće posledice. U nedostatku snažnog osećaja selfa, oni misle da porodična bliskost znači upletenost, i da ljudi postoje da bi odražavali jedni druge. Prava komunikacija je skoro nemoguća zbog njihove slabe empatije i rigidnog insistiranja na ulogama. Zanemaruju poboljšanje odnosa i uzajamnost, izbegavaju emocionalni rad koji je neophodno uložiti da bi postali osećajniji prema drugima. Umesto toga, oni se fokusiraju na to da li drugi čine da oni izgledaju dobro ili loše. Odbrana od anksi­oznosti im je važnija od toga da imaju autentične odnose sa drugim ljudima, uključujući i sopstvenu decu.

Kao roditelji, emocionalno nezreli ljudi traže od svoje dece da igraju odgovarajuću ulogu, koja uključuje njihovo poštovanje i poslušnost.

Nesinhronizovani sa iskustvom svog deteta, ne prilagođavaju se njihovim potrebama; naprotiv, oni guraju svoje dete prema onome što sami misle da bi ono trebalo da radi. Rezultat toga je da deca motivisanih roditelja uvek osećaju da bi trebalo da rade više, ili da rade nešto drugo u odnosu na ono što već rade.

Oni su naučeni da se drže emocionalnih ostataka koje dobijaju, jer je bilo kakva veza bolja nego nikakva.

njena majka se i dalje žali da je ona nikada nije dovoljno volela ili da joj nije dovoljno pomagala. Natali se od detinjstva osećala odgovornom za emocionalno stanje svoje majke. U međuvremenu je Natali odrastala sama, jer nije mogla da se obrati svojoj majci.

Pod emocionalnim potrebama mislim na ljudske potrebe da se osećamo željeno, cenjeno, voljeno i negovano.

konce­p­tualizuju ne primenjuju na samorefleksiju, ili zarad emocionalne osećajnosti prema drugima. Njihova preokupiranost idejama odvlači im pažnju od emocionalne bliskosti. Opširno razgovaraju o omiljenim temama, ali zapravo ne angažuju sagovornika