Odrasla deca emocionalno nezrelih roditelja

Emocionalna usamljenost je toliko uznemirujuća da će dete koje je doživljava uraditi sve što je potrebno da uspostavi neku vrstu veze sa roditeljem. Ova deca će možda naučiti da tuđe potrebe stavljaju na prvo mesto kao naknadu za uspostavljanje nekog odnosa. Umesto da očekuju da će im drugi pružiti podršku ili pokazati interesovanje za njih, ona mogu preuzeti ulogu pomaganja drugima, ubeđujući sve oko sebe da imaju malo svojih emocionalnih potreba. Nažalost, ovo teži stvaranju još veće usamljenosti, s obzirom na to da prikrivanje najdubljih potreba sprečava istinsko povezivanje sa drugima.

Usled nedostatka adekvatne podrške roditelja ili povezanosti s njima, mnoga deca jedva čekaju da ostave detinjstvo iza sebe. Oni rešenje vide u tome da što pre odrastu i postanu sami sebi dovoljni. Takva deca postaju sposobnija od svojih vršnjaka, ali u biti usamljena. Neretko u odraslo doba uđu prerano, tako što pronađu posao što je pre moguće, postanu seksualno aktivni, zatim mladi stupe u brak, ili se prijave za vojsku. Kao da time poručuju: Pošto se već staram o sebi, zašto ne bih iskoristio ostale pogodnosti brzog odrastanja? Unapred se raduju odraslom dobu, verujući da im to donosi slobodu i priliku da negde pripadaju. Nažalost, u žurbi da napuste dom, mogu se venčati sa pogrešnom osobom, tolerisati iskorišćavanje ili mogu ostati na poslu koji im više uzima nego što pruža. Često se pomire s činjenicom da su emocionalno usamljeni u vezi, jer im to deluje normalno, poput onoga što su imali kod kuće u detinjstvu.

Kao roditelji, emocionalno nezreli ljudi traže od svoje dece da igraju odgovarajuću ulogu, koja uključuje njihovo poštovanje i poslušnost.

Nesinhronizovani sa iskustvom svog deteta, ne prilagođavaju se njihovim potrebama; naprotiv, oni guraju svoje dete prema onome što sami misle da bi ono trebalo da radi. Rezultat toga je da deca motivisanih roditelja uvek osećaju da bi trebalo da rade više, ili da rade nešto drugo u odnosu na ono što već rade.

Mnoga deca emocionalno fobičnih roditelja imaju razvijen strah da, ako počnu da plaču, nikada neće prestati, a uzrok tome je činjenica da im nikada nije bilo dopušteno da saznaju da plakanje prestaje prirodno, samo od sebe, kada se odvija nesputano.

U generacijama pre ove promene, roditeljstvo se uglavnom fokusiralo na poslušnost kao zlatni standard dečjeg razvoja, umesto na razmišljanje o podržavanju emocionalne sigurnosti i individualnosti.

Emocionalna bliskost podrazumeva saznanje da imate nekoga kome možete reći sve, nekoga kome možete prići sa svim svojim osećanjima o svemu i svačemu. Podrazumeva se da se osećate potpuno bezbedno kada se poverite toj osobi, bilo kroz verbalnu komunikaciju ili razmenom pogleda, ili tako što ćete jednostavno zajedno provesti neko vreme u tišini, u

Emocionalna bliskost podrazumeva saznanje da imate nekoga kome možete reći sve, nekoga kome možete prići sa svim svojim osećanjima o svemu i svačemu.

Uz zrelog roditelja, detetov lek za usamljenost je da priđe roditelju i da oseti nežnost.

Emocionalna usamljenost je nejasno i lično iskustvo, koje nije lako primetiti ili opisati. Možemo to nazvati osećanjem praznine, kao da ste sami na svetu. Neki ljudi su ovo osećanje opisali kao egzistencijalnu usamljenost, ali nema tu ničeg egzistencijalnog. Ako to osećate, znači da potiče iz vaše porodice.

Usamljenost usled osećanja da ste nevidljivi drugima je fundamentalna bol, jednako kao i fizička povreda, samo što se spolja ne vidi.