Odrasla deca emocionalno nezrelih roditelja

Emocionalna usamljenost je toliko uznemirujuća da će dete koje je doživljava uraditi sve što je potrebno da uspostavi neku vrstu veze sa roditeljem. Ova deca će možda naučiti da tuđe potrebe stavljaju na prvo mesto kao naknadu za uspostavljanje nekog odnosa. Umesto da očekuju da će im drugi pružiti podršku ili pokazati interesovanje za njih, ona mogu preuzeti ulogu pomaganja drugima, ubeđujući sve oko sebe da imaju malo svojih emocionalnih potreba. Nažalost, ovo teži stvaranju još veće usamljenosti, s obzirom na to da prikrivanje najdubljih potreba sprečava istinsko povezivanje sa drugima.

Usled nedostatka adekvatne podrške roditelja ili povezanosti s njima, mnoga deca jedva čekaju da ostave detinjstvo iza sebe. Oni rešenje vide u tome da što pre odrastu i postanu sami sebi dovoljni. Takva deca postaju sposobnija od svojih vršnjaka, ali u biti usamljena. Neretko u odraslo doba uđu prerano, tako što pronađu posao što je pre moguće, postanu seksualno aktivni, zatim mladi stupe u brak, ili se prijave za vojsku. Kao da time poručuju: Pošto se već staram o sebi, zašto ne bih iskoristio ostale pogodnosti brzog odrastanja? Unapred se raduju odraslom dobu, verujući da im to donosi slobodu i priliku da negde pripadaju. Nažalost, u žurbi da napuste dom, mogu se venčati sa pogrešnom osobom, tolerisati iskorišćavanje ili mogu ostati na poslu koji im više uzima nego što pruža. Često se pomire s činjenicom da su emocionalno usamljeni u vezi, jer im to deluje normalno, poput onoga što su imali kod kuće u detinjstvu.

Nesinhronizovani sa iskustvom svog deteta, ne prilagođavaju se njihovim potrebama; naprotiv, oni guraju svoje dete prema onome što sami misle da bi ono trebalo da radi. Rezultat toga je da deca motivisanih roditelja uvek osećaju da bi trebalo da rade više, ili da rade nešto drugo u odnosu na ono što već rade.

„Ja sam ona osoba kojoj svi mogu da se obrate za podršku, rame za plakanje i umirujući glas mudrosti. Ljudi ne dobijaju često takve reakcije, pa hrle kod mene, kao da sam ostava za njihove probleme. Samo se trudim da budem dobar prijatelj i osoba koja podržava, ali to ohrabruje ljude da me opterećuju. To je nešto što mi se često dešava.”

Upotreba bliskih odnosa za oslonac i ohrabrenje jedna je od stavki koje pomažu ljudima da prežive uslove koji su ekstremni i opasni po život

Nažalost, oni koji internalizuju dobro su poznati po tome što ne vode dovoljno računa o sebi. Veruju da je njihova odgovornost da poprave sve što se popraviti može, pa često na kraju zanemare sopstveno zdravlje, a posebno potrebu za odmorom. Dok žure da obave sve što misle da moraju da urade, često ignorišu čak i najosnovnije fizičke signale, uključujući bol i umor.

Vežba: Buđenje svog istinskog selfa

Ja sam ona osoba kojoj svi mogu da se obrate za podršku, rame za plakanje i umirujući glas mudrosti. Ljudi ne dobijaju često takve reakcije, pa hrle kod mene, kao da sam ostava za njihove probleme. Samo se trudim da budem dobar prijatelj i osoba koja podržava, ali to ohrabruje ljude da me opterećuju. To je nešto što mi se često dešava.”

Osmislite život iznova Džefrija Janga i Dženet Klosko, iz 1993. godine,

Oni koji eksternaluzuju su lako uočljiva deca u porodičnom sistemu: dete koje se duri zbog sitnica, tinejdžer koji stalno upada u nevolje, odraslo dete koje stvara probleme. Kakvi god da su njihovi problemi, oni koji eksternalizuju su uvek u prvom planu roditeljske brige. Roditelji im posvećuju više energije i brige nego drugoj deci.

Oni koji internalizuju često deluju kao da zahtevaju manje pažnje i nege od onih koji eksternalizuju, jer se oslanjaju na svoje unutrašnje resurse. Stid ih je da traže pomoć i umesto toga pokušavaju da reše probleme samostalno. Mrze da se osećaju kao smetnja. To ih čini decom „lakom za održavanje”, koju je lako prevideti. Za roditelje koji su uvek zauzeti i zabrinuti, njihova samodovoljnost može izazvati zanemarivanje. Roditelji mogu da misle kako se njihovo dete dobro snalazi i bez mnogo pažnje. Zaista, samostalna deca koja internalizuju deluju da mogu da se snađu uz manje pažnje, ali to ne znači da mogu da se snalaze sa emocionalnim zapostavljanjem.

Samo emocionalno fobični ljudi, emocionalno nezreli, veruju da je potreba za empatijom i razumevanjem znak slabosti.