Odrasla deca emocionalno nezrelih roditelja

Emocionalna usamljenost je toliko uznemirujuća da će dete koje je doživljava uraditi sve što je potrebno da uspostavi neku vrstu veze sa roditeljem. Ova deca će možda naučiti da tuđe potrebe stavljaju na prvo mesto kao naknadu za uspostavljanje nekog odnosa. Umesto da očekuju da će im drugi pružiti podršku ili pokazati interesovanje za njih, ona mogu preuzeti ulogu pomaganja drugima, ubeđujući sve oko sebe da imaju malo svojih emocionalnih potreba. Nažalost, ovo teži stvaranju još veće usamljenosti, s obzirom na to da prikrivanje najdubljih potreba sprečava istinsko povezivanje sa drugima.

Usled nedostatka adekvatne podrške roditelja ili povezanosti s njima, mnoga deca jedva čekaju da ostave detinjstvo iza sebe. Oni rešenje vide u tome da što pre odrastu i postanu sami sebi dovoljni. Takva deca postaju sposobnija od svojih vršnjaka, ali u biti usamljena. Neretko u odraslo doba uđu prerano, tako što pronađu posao što je pre moguće, postanu seksualno aktivni, zatim mladi stupe u brak, ili se prijave za vojsku. Kao da time poručuju: Pošto se već staram o sebi, zašto ne bih iskoristio ostale pogodnosti brzog odrastanja? Unapred se raduju odraslom dobu, verujući da im to donosi slobodu i priliku da negde pripadaju. Nažalost, u žurbi da napuste dom, mogu se venčati sa pogrešnom osobom, tolerisati iskorišćavanje ili mogu ostati na poslu koji im više uzima nego što pruža. Često se pomire s činjenicom da su emocionalno usamljeni u vezi, jer im to deluje normalno, poput onoga što su imali kod kuće u detinjstvu.

Kao roditelji, emocionalno nezreli ljudi traže od svoje dece da igraju odgovarajuću ulogu, koja uključuje njihovo poštovanje i poslušnost.

Nesinhronizovani sa iskustvom svog deteta, ne prilagođavaju se njihovim potrebama; naprotiv, oni guraju svoje dete prema onome što sami misle da bi ono trebalo da radi. Rezultat toga je da deca motivisanih roditelja uvek osećaju da bi trebalo da rade više, ili da rade nešto drugo u odnosu na ono što već rade.

Emocionalno nezreli ljudi, koji su inače inteligentni, mogu da razmišljaju konceptualno i sagledaju situaciju sve dok u određenom trenutku ne počnu da se osećaju previše ugroženim. Njihova intelektualna objektivnost je ograničena temama koje ih emocionalno ne uzbuđuju.

Odrastanje uz nedoslednog roditelja će verovatno poljuljati detetov osećaj sigurnosti, jer je dete konstantno na ivici. S obzirom na to da odziv roditelja detetu pruža emocionalni kompas i za samovrednovanje, ta deca, takođe, verovatno veruju da su oni nekako krivi za promenljiva raspoloženja svojih roditelja.

Ne shvatajući razmere razvojnih ograničenja svojih roditelja, mnoga deca emocionalno nezrelih ljudi misle da se u roditelju sigurno krije prava, potpuno razvijena osoba, instinski self s kojim bi mogli ostvariti vezu, samo kad bi im roditelj to dozvolio. To je izraženo kod dece čiji je roditelj povremeno bio nežan ili predusretljiv.
Kako mi je jedna žena rekla: „Kod svojih roditelja sam izdvajala njihov deo koji mi se dopada, i pretvarala se da je upravo taj deo stvaran. Rekla bih sebi da će jednom taj deo prevladati ostale, ali to se nikad nije desilo. Takođe sam se pretvarala da oni njihovi delovi koji me povređuju nisu stvarni. Ali sada shvatam da je sve stvarno.”

Često ubijaju životnu radost

Strah od iskrenih emocija može uzrokovati da emocionalno nezreli ljudi budu skloni tome da ubijaju radost. Kao roditelji, umesto da uživaju u uzbuđenju i entuzijazmu svoje dece, oni mogu naglo promeniti temu ili ih upozoriti da se ne nadaju. Kao odgovor na ushićenje deteta, verovatno će reći nešto prezrivo ili skeptično da to uruše. Kada je jedna žena svojoj majci rekla kako je uzbuđena što će kupiti svoju prvu nekretninu, majka joj je rekla: „Da, a onda ćeš preći na sledeću temu kojom ćeš nas gnjaviti.”

Sposobnost doživljavanja pomešanih emocija je znak zrelosti. Ako ljudi mogu da spoje kontradiktorne emocije, poput sreće i krivice ili besa i ljubavi, to znači da umeju da obuhvate emocionalnu složenost života. Kada se doživaljavaju paralelno, suprotstavljena osećanja pripitomljavaju jedno drugo. Jednom kada ljudi razviju sposobnost da osete različite emocije istovremeno, svet postaje bogatiji i dobija dublji smisao. Umesto da imaju jednu, intenzivnu i jednodimenzionalnu emocionalnu reakciju, oni mogu iskusiti nekoliko različitih osećanja, koja odražavaju nijanse situacije. Međutim, reakcije emocionalno nezrelih ljudi obično su u crno-beloj formi bez sivih površina. Ovo isključuje ambivalentnost, dileme i druga emocionalno komplikovana iskustva.

Njihova deca na trenutke osećaju povezanost, ali ne znaju kada i pod kojim uslovima bi njihov roditelj mogao biti ponovo emocionalno dostupan. To uspostavlja nešto što bihevioralni psiholozi nazivaju situacijom intermitentnog nagrađivanja, što znači da je dobijanje nagrade za trud moguće, ali je potpuno nepredvidivo. Ovo stvara čvrstu odluku da nastavite da pokušavate da dobijete nagradu, jer se povremeno napori isplate. Tako roditeljska nedoslednost može biti kvalitet koji decu vezuje veoma blisko za svog roditelja, jer se ona nadaju da će dobiti taj, makar sporadični i nepridvidivi, pozitivni odziv.

Anksiozna zaokupljenost sobom je odlika svih emocionalno nezrelih ljudi. Oni konstantno prate da li su njihove potrebe podmirene, ili da li ih je nešto možda uvredilo. Njihovo samopoštovanje raste ili opada u zavisnosti od toga kako drugi reaguju na njih. Ne podnose kritiku, zato smanjuju svoje greške na minimum. S obzirom na to da je njihova zaokupljenost sobom sveobuhvatna, tuđa osećanja su uvek u senci njihovih potreba. Na primer, kada je jedna žena rekla svojoj majci koliko je povređuje slušanje kritika na očev račun, majka joj je rekla: „Pa kad ne bih mogla tebi da kažem, ne bih ni imala kome.”
Izrazi poput „preokupiran sobom” ili „narcisoidan” čine da pomislimo kako ti ljudi uživaju da misle o sebi sve vreme, ali oni zapravo tu nemaju nikakvog izbora. Takve osobe imaju suštinske sumnje u sopstvenu vrednost kao čoveka. Oni su duboko zaokupljeni sobom, jer je tokom detinjstva njihov razvoj prekinula anksioznost. Ako tako posmatramo, njihova egocentričnost više podseća na samozaokupljenost nekoga ko ima hronični bol, nego na nekoga ko se ne može zasititi bavljenjem sobom.