Odrasla deca emocionalno nezrelih roditelja

Emocionalna usamljenost je toliko uznemirujuća da će dete koje je doživljava uraditi sve što je potrebno da uspostavi neku vrstu veze sa roditeljem. Ova deca će možda naučiti da tuđe potrebe stavljaju na prvo mesto kao naknadu za uspostavljanje nekog odnosa. Umesto da očekuju da će im drugi pružiti podršku ili pokazati interesovanje za njih, ona mogu preuzeti ulogu pomaganja drugima, ubeđujući sve oko sebe da imaju malo svojih emocionalnih potreba. Nažalost, ovo teži stvaranju još veće usamljenosti, s obzirom na to da prikrivanje najdubljih potreba sprečava istinsko povezivanje sa drugima.

Usled nedostatka adekvatne podrške roditelja ili povezanosti s njima, mnoga deca jedva čekaju da ostave detinjstvo iza sebe. Oni rešenje vide u tome da što pre odrastu i postanu sami sebi dovoljni. Takva deca postaju sposobnija od svojih vršnjaka, ali u biti usamljena. Neretko u odraslo doba uđu prerano, tako što pronađu posao što je pre moguće, postanu seksualno aktivni, zatim mladi stupe u brak, ili se prijave za vojsku. Kao da time poručuju: Pošto se već staram o sebi, zašto ne bih iskoristio ostale pogodnosti brzog odrastanja? Unapred se raduju odraslom dobu, verujući da im to donosi slobodu i priliku da negde pripadaju. Nažalost, u žurbi da napuste dom, mogu se venčati sa pogrešnom osobom, tolerisati iskorišćavanje ili mogu ostati na poslu koji im više uzima nego što pruža. Često se pomire s činjenicom da su emocionalno usamljeni u vezi, jer im to deluje normalno, poput onoga što su imali kod kuće u detinjstvu.

Nesinhronizovani sa iskustvom svog deteta, ne prilagođavaju se njihovim potrebama; naprotiv, oni guraju svoje dete prema onome što sami misle da bi ono trebalo da radi. Rezultat toga je da deca motivisanih roditelja uvek osećaju da bi trebalo da rade više, ili da rade nešto drugo u odnosu na ono što već rade.

Međutim, intenzivne emocije i anksioznost koje doživljavaju emocionalno nezreli ljudi mogu da umanje njihovu sposobnost da razmi­šljaju na ovom višem nivou. Pošto su često pod kontrolom svojih osećanja, njihovo razmišljanje na višem nivou se lako može raspasti pod stresom.

Ako nemate osnovnu ideju o tome ko ste kao osoba, ne možete naučiti kako da se emocionalno povežete s drugima na nekom dubokom nivou.

Empatija predstavlja kamen temeljac emocionalne inteligencije (Goleman, 1995), što je neophodno za socijalni i profesionalni uspeh.

Ne možete imati duboku povezanost bez empatije.

Emocionalna nezrelost je stvarni fenomen koji je proučavan i o kome se pisalo odavno. Podriva sposobnost ljudi da se nose sa stresom i da budu emocionalno bliski sa drugima. Emocionalno nezreli ljudi često su odrastali u porodičnom okruženju koje je uskraćivalo njihov puni emocionalni i intelektualni razvoj. Kao rezultat, imaju previše pojed­nostavljen pristup životu, sužavajući situacije kako bi se uklopile sa njihovim krutim veštinama suočavanja. Budući da imaju tako ograničen osećaj selfa, to ih čini egocentričnim i podriva njihovu sposo­b­nost da budu osetljivi na potrebe i osećanja drugih ljudi. Njihove reaktivne emocije, nedostatak objektivnosti, kao i strah od emocionalne bliskosti mogu otežati bliske odnose, posebno ako su njihova deca u pitanju.

Od adolescentnog doba deca počinju da razmišljaju konceptualno, što im omogućava da rešavaju probleme logikom i rasuđivanjem umesto impulsivno. Ubrzani razvoj mozga znači da postaju i objektivniji i kreativniji. Mogu da grupišu ideje u kategorije i razmišljaju brzo u simbolima. Oni prevazilaze jednostavno pamćenje stvari i počinju da procenjuju ideje, a ne samo da upoređuju činjenice. U stanju su da razmišljaju nezavisno i hipotetički, da generišu nove uvide iz svog predznanja. Sa ulaskom u tinejdžerske godine, sposobnost za samorefleksiju raste do neba, jer deca postaju sposobna da razmišljaju o sopstvenom razmišljanju (Piaget, 1963).

Razumevanje njihove emocionalne ne­zrelosti oslobađa vas emocionalne usamljenosti,

Emocionalno nezreli roditelji plaše se iskrene emocije i uzmiču od emocionalne bliskosti. Oni se služe mehanizmima suočavanja koji se radije opiru stvarnosti, umesto da se njom bave.