Između nas

Sada, dok ponovo gledam u fotografiju pred sobom, pitam se da li je te noći pokušavao da pobegne od one žene.

Izgleda divno u venčanici. Savršeno joj stoji i to je tačno ono što sam zamišljala da će odabrati: elegantna, neupadljiva i jedinstvena – baš kao ona. Srce mi se slama pri pomisli da njen dan nikad neće svanuti, ali ona to još ne mora da zna.

Razmišljam o gostima koji neće doći, ramovima bez fotografija, prvom plesu bez muzike, nenačetoj torti i osećam kolebanje. Ustajem. Nije trenutak za dvoumljenje.

Ima još mnogo posla, mnogo bola još treba naneti, ali ništa me neće odvratiti. Jednom mi nije uspelo, ali ovog puta ću to uraditi kako treba.

Previše toga je u igri i ne smem da pogrešim.

– Š-š-š, u redu je, sve će biti dobro. – Ima nečeg u majčinom glasu što niko drugi ne može da oponaša; što te vrati u školu, kad si bio mali i čekao kod bolničarke da majka dođe po tebe.