Gorski vijenac

Међутим, сужавањем са васионског на земаљски, и то једнонародни домен поетске делатности, удахњивањем претходно побројаних животодавних начела, бива оживљена, на чему Његош сада овде, сходно тематици спева, инсистира, српска душа.

Наиме, све наведене категорије, а којима одише Горски вијенац, представљају сакрални, светлосни потенцијал националног осећања, у шта нас Посвета постепено иницира:

Плам ће вјечно животворни блистат Србу твоје зубље,

Све ће сјајниј’ и чудесниј’ у вјекове биват дубље

Онда, њихово удружено присуство у једној личности доводи ту световну личност у блиску, односно, блискију везу са сфером духовности. Принцип неодвојивости профаног и сакралног, та најособенија епистемолошка инстанца српског епоса, морао је увек поседовати фигуру посредовања, носиоца карактеролошких особености и с једне и с друге стране, а та је фигура онда морала бити на оба плана увек нешто изнад. Изместимо ли се у периоде зачетака нашег националног мита, препознаћемо их међу Немањићима који су били колико владари толико и духовни оци својој пастви, колико, многи од њих, светитељи, толико, и што је најважније, српски светитељи.

Иницијална негација објављује овог и све остале главаре као другу страну бинарног опонирања, супротстављања двају доживљаја темељног проблема.

Здраво твоја глава на рамена,

ти ћеш пушку другу набавити
а у руке Мандушића Вука
биће свака пушка убојита!

Пјесна добра спава у слијепца,
поглед смета мисли и језику.

Славно мрите, кад мријет морате!

Муж је бранич жене и ђетета, 2315
народ бранич цркве и племена

Сестра се Батрићева загрли с ђедом Бајком (кнезом), уграби му нож иза паса и уби сама себе

Кад послијед, све оно излиња,
ка да ништа ни зборено није.
И посад му не бих вјеровао
млијеко је да рече бијело.