Dok je vozila, trudila se da joj glava bude prazna, da se usredsredi na put pred sobom. Ali mozak je odbijao da se povinuje njenim naređenjima. Uporno se vraćao na Dejvida, večito na Dejvida, na to kako je koračao, na to kako ju je grlio dok su spavali, na dodir njegovog neobrijanog lica na njenoj koži kada ju je ljubio.
Dejvid ju je promenio na toliko načina, pa ipak, sad kada ga više nije bilo, znala je da će mnoge te promene ubrzo iščeznuti. Sećala se koliko je divno bilo da otkrivaju jedno drugo, da zajedno uče o ljubavi. Trebalo je vremena. Ljubav i poverenje ni njoj ni njemu nisu lako išli od ruke.