Spasen

„Demone koji nas opsedaju, obično sami stvaramo i hranimo.“

„Molim te…“

„Ne. Ne. Nikako, Ride. Kad… Ne ako… Nego kad me drugi put upucaš… Ja neću preživeti. Ne. Ne traži me da te spasem, iako je to možda urođeno u meni. Jer dok sam te spasavala, zaboravila sam nešto puno bitnije. Niko nije spasavao mene.“

„Demone koji nas opsedaju, obično sami stvaramo i hranimo.“

„Pa… Dobro sam. Nije gore, hej. Znači, okej je. Usamljen? Nisam usamljen.“ I nisam bio, imao sam demone koji su mi pravili društvo u svakom trenu. Misli koje mi nikad nisu dale mira.

Učio sam se šta je to ljubav. I voleo sam da volim Obri. Bilo je to lako, kao disanje.

Jer dok sam te spasavala, zaboravila sam nešto puno bitnije. Niko nije spasavao mene.

sam tako željna utehe.

„Ti si uvek predivna. Prirodna

Znaš šta sam ja sad? Figurica koju je neko bacio na pod, razbio i zalepio, ali fale mi delovi. Fali mi nešto što nikad neću dobiti natrag. Na polici sam, gde me lepak jedva drži da se ne raspadnem. Bilo ko da me pipne, razleteću se u komadiće. Nisam nikome od koristi, nisam ni za gledanje. Samo će od mene zadobiti rane kad sve pukne.

Nema suza, samo srećne misli. Sve će biti dobro, sve će jednom doći na svoje mesto. Dobrim ljudima na kraju se dogode dobre stvari.

Zaljubiš se. Zavoliš. Za čitav život. Imaš lepe trenutke. I one ružne. Ne odlaziš nakon svakog pada. Ustaješ. Daješ ruku. Tu si za onoga kome si dala srce.