Slika Dorijana Greja

Osnova optimizmu je čist strah. Mi smatramo sebe za plemenite, jer pripisujemo svome bližnjemu takve vrline od kojih sami možemo imati koristi. Hvalimo bankara da bismo mogli prekoračiti svoj račun, a na razbojniku nalazimo dobre osobine jer se nadamo da će nam poštedeti džepove.

Ustaju rano jer imaju mnogo da rade, a ležu rano jer imaju tako malo da misle.

Tragedija starosti nije u tome što je neko star, već što je bio mlad.

Jedini put da se oslobodimo iskušenja jeste da mu se podamo. Odupri mu se, i tvoja će duša biti bolesna od čežnje za stvarima koje je sama sebi zabranila,

Danas ljudi znaju cene svačemu, ali ničemu ne znaju vrednost

– Svaki lik slikan sa osećanjem lik je umetnikov, a ne modela koji mu pozira. Model je samo povod, slučaj. Slikar ne otkriva njega; pre će biti da na platnu slikar bojama otkriva sebe. Neću da izložim ovu sliku jer strahujem da sam u njoj otkrio tajnu svoje duše.

Dušu mogu samo čula da izleče, kao što čula može da izleči samo duša.

Ljudi najviše vole da poklanjaju ono što im najviše treba. To je vrhunac darežljivosti

na selu može svak biti dobar. Tamo nema iskušenja. To je razlog što su ljudi koji ne žive u varoši skroz-naskroz nekulturni. Kultura je nešto što ne može lako da se postigne. Samo dva puta vode k njoj. Jedan je obrazovanje, drugi pokvarenost. Ljudi na selu nemaju prilike ni za jedno od toga dvoga, stoga se ne razvijaju

Drago moje dete, ljudi koji vole samo jednom u životu u stvari su površni. Ono što oni nazivaju odanošću i vernošću, ja zovem ili lenjivošću navike ili oskudicom fantazije. Za emotivni život vernost je isto što i doslednost za duhovni život – ništa drugo do priznanja slabosti. Vernost! Jednoga dana moram da je analiziram. U njoj je strast za svojinom. Mnoge stvari odbacili bismo od sebe kada se ne bismo bojali da ih drugi ne podignu.