U svojoj glavi sam kul

Kako znaš da je sve što pričaš o sebi istina? Možda ima nečega što je postalo istina samo zato što nisi imao izbora.

Kako znaš da je sve što pričaš o sebi istina? Možda ima nečega što je postalo istina samo zato što nisi imao izbora.

Kod kuće je bilo svetlije. U gradu nikad nije potpuni mrak.

kad bih mogla, stavila bih poklopac na ovaj osećaj i sačuvala ga u tegli.

Možda onda kad odu sa žurke i stignu parčiće tebe u gradu, pokupe ih i odvezu te kući.

Ja stalno tako radim na poslu, kad moram da rešim nešto neprijatno. Razdelim na male delove koji nisu tako nerešivi. Šta ako, recimo, pođeš od hipoteze da ćeš ići na žurku, ali ne razmišljaš o žurki, nego samo o koracima koji će te tamo odvesti? Onda je lakše. Tipa: istuširaj se, jedan korak. To možeš. Obuci se, drugi korak. Uđi u autobus, treći. I onda vidi koliko koraka možeš da napraviš. Ako se zaustave pre nego što dođeš do žurke, onda… možda i nije toliko važno? Bar si se istuširala.“

Moj život je bojno polje. To se ne primećuje ako ne znaš, jer zapravo deluje kao da samo sedim za stolom u sobi i čitam knjigu, potpuno smirena.

Ali znam da su mi note odšrafile svako osećanje koje posedujem, i kad se njegovoj melodiji pridruže i drugi instrumenti i još učenika izađe na scenu i pojača muziku, oči mi se napune suzama.

Samo ovo je važno.

Sve drugo je kobajagi.

Kako znaš da je sve što pričaš o sebi istina? Možda ima nečega što je postalo istina samo zato što nisi imao izbora.

Primetila sam da o sebi često razmišljam u procentima. Čitava ja, sve što jesam, unutra – to je 100%. Ali ono što se usudim da pokažem se razlikuje, menja se zavisno od toga gde sam i sa kim. Kad sam kod kuće s tatom, možda sam 80–90% onoga što mogu da budem. Ne postoji niko drugi s kim sam tako opuštena kao s njim. S Mandom i Leom je bilo trenutaka kad sam bila nešto preko 20%, ali nikad više od toga. U školi sad sam maksimalno… 12%. U Gunarovoj sobi danas verovatno sam došla do nekih 17%. I to je mnogo za mene