Krv na snegu

Obično izbegavam da razmišljam, u toj oblasti ne vidim mogućnost napredovanja kroz praksu, a iskustvo mi govori da razmišljanje retko vodi nečem dobrom.

Ponekad su dobre vesti toliko neverovatno dobre da su zapravo loše.

mek sam kao maslac, prelako se zaljubljujem, gubim glavu kad se razbesnim i ne ide mi matiš.

Bile su to muške šake, ali negovane. Malo predimenzionirane, zdepaste, onako kako su vajari prikazivali radničke ruke. Pa opet, zamišljala je da bi je te ruke mogle i milovati, grliti, potapšati i utešiti. Kao što bi i njene njega. Ponekad bi se uplašila kad oseti snagu vlastite ljubavi. Bila je poput brane pred pucanjem, znala je da je tanka linija između obasipanja ljubavlju i gušenja njome. Međutim, sada je to nije brinulo. Izgledao joj je kao neko ko može i da prima, a ne samo daje

Pa opet, saznanje da je mogla voleti čoveka koji se prema njoj onako ophodio govorilo mi je nešto o ljubavi.
U stvari, nije.
Nije.
Nije mi govorilo ama baš ništa o ljubavi.

Šta su svi oni hteli? Sada sam postao gluvonem, više nisam imao aparaturu kojom bih protumačio sve te zvučne talase koje su oni, normalni ljudi, neprekidno proizvodili, talase koji su zapljuskivali koralni greben i nestajali. Zurio sam u svet koji nije imao značenja ni smisla, koji je bio tek očajničko životarenje dodeljeno svima nama, prinudno zadovoljavanje svake bolesne žudnje, ublažavanje straha od samoće i borba za goli život koja otpočinje onog trenutka kad postanemo svesni svoje prolaznosti. Sad mi je bilo jasno šta su joj značile one reči. Je l’. To. Sve?

Govorio sam joj da je volim. Samo da vidim kako je reći to nekome. Kao da pucam u metu u obliku ljudskog torza. Vežbao sam. Navikavao se. Jednog dana bih možda upoznao ženu koju ću voleti, i koja će voleti mene, pa nisam želeo da mi se u tom slučaju te reči zaglave u grlu.

Ja sam joj rekao da sam bio negde gde bih voleo da se vratim.
„Ne, Ulave, dušo, ne smeš tako da pričaš!“
Shvatio sam na šta misli. Pa i ona je imala svoje mesto kojem se stalno vraćala, koje je tražila na dnu boce.
„Ali, mama, ne želim ja da umrem, nego da izmišljam.“

Toliko se zaljubio da je bio spreman da učini sve za nju. Sve što je činio za nju, činio je iz ljubavi, ludosti, obožavanja, a ne da bi spasao svoju besmrtnu dušu ili iz ljubavi prema bližnjem. On se potčinio lepoti. Da, baš tako. Poslušno se potčinio lepoti te posrnule, bolesne, ćelave i bezube kurve na samrti. Video je lepotu tamo gde niko drugi nije. I zato je ta lepota bila samo njegova, a i on njen

Moja majka bila je tako slaba, pa je valjda zato morala da pretrpi više toga nego što bi podneli i oni najjači.