si, Elin. Do kraja, kakav god on bio.
Možda bi ona nastavila da se nemo raspravlja s njim, ali ona čudna ženstvena toplota koju je tog jutra osetila u njihovom logoru obgrlila ju je, kao da je uverava da je u redu to što ona ovo priželjkuje toliko da je to boli, kao da joj govori da može da veruje princu, a i više od toga – više od ičega drugog, da može da veruje sebi. I zato, kada ju je Rovan ponovo uhvatio za zapešće, ona se nije otimala.
„Zajedno, Plamensrce“, kazao je zadižući rukav njene tunike. „Zajedno ćemo naći način.“ Digao je pogled s njenog otkrivenog zapešća. „Dvor koji će promeniti svet“, obećao je.
A ona je klimala glavom – klimala i smešila se dok je on vadio bodež iz čizme i pružao joj ga. „Reci to, Elin.“
Ne usuđujući se da dozvoli da joj ruke zadrhte ispred Mev ili Rovanovih zabezeknutih prijatelja, prihvatila je njegov bodež i prinela ga svom otkrivenom zapešću. „Rovane Belotrne, zaklinješ li se da ćeš služiti u mom dvoru od sada pa do smrti?“ Nije znala prave reči na starom jeziku, ali krvni zavet se ne svodi na lepo izražavanje.
„Zaklinjem se. Do poslednjeg daha i do onog sveta. Do kraja, kakav god on bio.“
JEŽIM SE SVE SADA