Тито и Срби. Kњига 2

Рецимо, у Београду је због наводне колаборације стрељан спортски новинар Велибор Јовановић, а хрватски књижевник Густав Крклец, који је као уредник проусташког земунског листа Граничар добио Павелићев Орден краља Томислава, а тајно је радио и за Дражу Михаиловића, после рата догурао је до председника Савеза књижевника Југославије.12

Или, у Београду је стрељан уредник Mикија Мауса, а прогледано је кроз прсте и неким министрима Павелићеве НДХ.

Или, академик Слободан Јовановић је у одсуству осуђен на двадесет година робије, а Павелићу није суђено у одсуству ни кад је било више него очигледно да га Аргентина никад неће испоручити југословенским властима.

Прегледни, кратко и јасно поређани хронолошки историјски факти о политици Тита и партије према Србији и Србима омогућавају читаоцу да у тоталитету сагледа историју једне заблуде. Такође, Симићева књига даје добар историјски преглед великих међунационалних, политичких и економских проблема социјалистичке Југославије који су заташкавани за Титовог живота. То је нарочито важно данас када се пред изазовима савремених проблема у свим бившим комунистичким земљама, а нарочито у Србији, јавља носталгија за ,,чврстом руком“ и комунистичким диктаторима као путоказом и излазом

Други вид те тезе био је: колико год се ми трудили, не можемо удовољити захтевима јер смо унапред одређени као кривци. Ова формула живи данас више него икада

Рекао сам да је било важно да оне кажу где стоје, да ли су у Србији или нису, али и да је исто тако важно да нико ван Србије не треба да мисли да су покрајине средство помоћу кога ће моћи да се манипулише Србијом

– Народ на Косову није имао мајку своју и он је у вама, у Савезу комуниста, гледао своју мајку, своју идеологију, своје схватање, и то је велика ствар, друже Тито.

Ни Тито није био шкрт:

– Ја вам захваљујем што сте ме посјетили и што смо мало поразговарали. Продужите ви тим путем којим сте пошли.8

У тврдњи шиптарских екстремиста да је Ранковић у овом делу Србије спроводио свој посебан режим „није се радило само о извртању чињеница, него и о политичком, пропагандном искоришћавању чињенице да је Ранковић био Србин“.

Уосталом, захваљујући пре свега Србији, производња у тој области од 1956. до 1965. године повећана је 2,1 пут, број ђака чак 7,3 пута, широм Космета отворено је 63.000 радних места и девет виших и високих школа, а смртност новорођене деце готово је преполовљена.1

Кардељ: Не верујем. Али знам да је Удба тебе прислушкивала.

Ранковић: Не верујем.

Кардељ: Ти добро знаш да Тито има опсесију да ће га Срби ликвидирати. Он је контролисао и тебе.

Ранковић: Знам да је Тито одувек имао добро мишљење о српском народу. И у току рата и после рата.

Кардељ: Био си у заблуди, Марко.26

Тито је на Осмом конгресу СКЈ напустио своју и Ранковићеву концепцију Југославије као јединствене државе и приклонио се Кардељевој идеји да се, под видом демократизациje, изграде републичке националне економије, што је неминовно водило даљем демонтирању Југославије.

На првој седници новоизабраног ЦК Тито је, предлажући нове чланове Извршног комитета ЦК СКЈ, уместо Југословен, како се до тада изјашњавао, за себе рекао:

– Јосип Броз, Хрват.23

Крлежа: Докле ћете ви Срби да изједначујете хрватске домобране са српским четницима и Дражом Михаиловићем?

Ћосић: Не разумем у чему грешимо.

Крлежа: Домобрани су хрватска пацифистичка војска. Било их је сто тисућа. Да су само по један куршум испалили на вас партизане, вас не би било.

Ћосић: Испалили су они, друже Крлежа, по сто куршума на нас и ми смо опстали

Крајем те 1964, у време одржавања Осмог конгреса СКЈ, у Београду су се дефинитивно разишли Мирослав Крлежа, водећи хрватски писац и један од најинтимнијих Титових пријатеља, и српски романсијер и политичар Добрица Ћосић.