Poslednji divlji konji

Inače, nikad nisam kupovala cveće. Biljke treba da rastu iz zemlje, a ne da ubrane služe za ukras. Ne mogu da shvatim zašto ljudi kupuju ubrano cveće. Stavljanje cveta u vazu nije ništa drugo nego sporo ubistvo.

Autorka ponovo opominje, nije slučajno smestila kraj romana u savremeno doba. Možda još imamo vremena. Možda još možemo da se opametimo

Ko nema ništa, ničega se i ne plaši, kažu. To je sasvim tačno.

A onda neko drži njih, jer je njihova ruka tad ona velika. Ruke su spone između ljudi, a onaj ko nema priliku da drži drugoga, ili da ga drugi drži, nije istinski živ.

„Čovek može biti gospodar svojih postupaka, ali ne i svojih osećanja“, rekao je.

„Flober?“

Koliko god da vičemo, vetar je glasniji. Nijedna šala, nijedna priča ili svađa ne može da nadjača oluju.

Čini se da je ljubav afekat, a prijateljstvo stav, napisao je Aristotel, ali neka prijateljstva liče na ljubav, i bude jednako snažna osećanja kad se završe.

Ne znam čemu se ja nadam. Nada je besmisleno osećanje. Pasivno. Sopstvenu nadu ne mogu da upotrebim za bilo šta.