bookmate game
sr
Free
Светолик Ранковић

Горски цар

Горски цар је дебитански роман српског књижевника Светолика Ранковића, објављен 1897. у Београду. У њему се приповеда живот сеоског младића Ђурице, који временом постаје хајдук и убица. С обзиром на то да су сва збивања у овом роману окренута главном јунаку жанровски се одређује као роман личности, а пошто су у њему осликана унутрашња стања јунака сматра се једним од првих психолошких романа српске књижевности. Са становишта историјске периодизације Горски цар припада епоси реализма, тачније његовој последњој фази раслојавања.
224 бумажные страницы
Дата публикации оригинала
1899
Уже прочитали? Что скажете?
👍👎

Впечатления

  • b1514055869делится впечатлением2 года назад
    👍Worth reading

  • Emina Bkićделится впечатлением7 лет назад
    🎯Worthwhile

Цитаты

  • b1668655152цитирует20 дней назад
    у глави рој мисли, нејасних, тамних, црних… бруји и шушти то врење, те не може ниједна мисао да се ухвати. Само пролећу као искре, понесене бесним ветром…. У темену нешто игра једначито, брзо по такту… игра и удара као дамари… У ушима шум … и тамо шушти, удара, пишти… Срце се стегло, следило: окаменило се… А очи се упрле у црну, тамну ноћ, као да у тој суровој, немој црнини траже објашњење неке страшне мисли, која се рађа у занесеној глави, или би да продру у саму дубину црнога застора и да нађу тамо ма један светао зрак, који би давао наде на спасење… Али се пред усијаним очима тихо носи и веје хладна и црна нема помрчина, улевајући у душу још већи јад и црњи бол…
  • b1668655152цитирует21 день назад
    понављаше он у памети последње Николине речи и изазиваше све оне страшне слике, које се мало час пред његовим очима изређаше, али се сад сећаше само Николиних речи и последњега свога дела: кад је пружио, скоро наслонио, пушку на слепо око и окинуо. Одједном Никола седе; нити му се лице промени, нити се он осврте, ни мрдну чим, него га само одједном нестаде с оне висине, на којој је стајао, као да је скочио у воду, и тако се простре по земљи, пруживши ону руку с ножем ка прочељу, као да је имао са њом какву нарочиту намеру.
  • b1668655152цитирует21 день назад
    Пантовац, напрегнувши слух, могао му је ухватити само једну реч, коју чешће помињаше: бјеси… па се непрестано домишљаше шта Му ТО може значити. “Или му то у књизи пише јеси, па не уме да чита, или довикује ђаку: бјежи! А вала неће ми побећи, па макар га заклао овђе у цркви” — помисли он, па стаде да мотри на сваки покрет ђаков.

На полках

fb2epub
Перетащите файлы сюда, не более 5 за один раз