Islednik

Đavo je suvišan, prevara je opšte stanje.

Nešto mora ostati udaljeno. Želje jačaju duh.

uoči primirja. Što više žrtava, to više žetona na zelenim stolovima mirovnih konferencija. Zato se zaraćene strane u balkanskom paklu nisu libile da proizvode vlastite žrtve.

Isti su ljudi u čijim se glavama takve ideje rađaju! Jedino se po sponzorima razlikuju.

Međutim, problem su oni koji ne pristaju na manipulaciju, ne prihvataju podelu na dobre i loše momke, i tako kvare prećutni sporazum po kojem se izbegava sve ono što briše granicu između krajnosti. Jer, da bi svet u kojem je profit vrhunsko božanstvo uopšte opstao, potreban je konstantni pogon rata. Samo rat obezbeđuje nove cikluse, daje zamah nauci i tehnologiji, oživljava industriju, podstiče ubrzanu potrošnju, svejedno da li su to oružje, lekovi ili novine. Jedini uslov je da uvek postoje Mi i Oni. I da bude što manje onih koji bi da opstanu između, u bezdanu granice.

Da bi Mi i Oni mogli da opstanu, potrebni su posrednici, samoproglašeni portparoli žrtava ratnog pakla, koji će svedočiti onako kako to od njih budu tražili njihovi nalogodavci. To je posao za profesionalne mirovnjake, za ljude od pera, za pesnike i publiciste, za putujući teatar parazita koji se hrani žrtvama. Oni se obraćaju malim običnim ljudima, onima

Ludak se ne postaje. Ludak se rađa. To je kao apsolutni sluh. U svakom času imati pravu intonaciju. Uvid u stanje stvari svuda oko sebe. Ne postoje prioriteti. Sve ima istu težinu. Ništa nije važnije.

. Zar je trebalo da proživi pola veka pa da shvati da emocije ne treba kriti? Da se ne plaši slobode; da bude onaj koji jeste; da se ne obazire na okolinu. Da zlo nije nikakva greška, već izbor kao svaki drugi, opcija sa kojom se lakše i sigurnije stiže do počasti i bogatstva. Bezbedan je to put, utabaniji od krivudavih, opasnih staza kojima se pentraju oni koji veruju u božansku pravdu.
Dobro pobeđuje samo u bajkama.

kcije na partituri grada u kojem je odrastao. Život jeste rebus, zbirka artefakata, predosećanja i opsesija, naizgled nevažnih trenutaka upamćenih hirom sećanja

Život je premrežen slučajnostima, neobjašnjivim vezama, tajanstvenim znacima. Od takvih trivijalnosti izgradio je sumnjivu metafiziku, okovao se sujeverjem i vradžbinama. Na ulici je brojao korake, u kućama stepenice, uveče pred spavanje rešavao je ukrštene reči.

užasan stid. U vozu, kao i na plaži, bili smo mali porodični cirkus koji izvodi predstave.

Sestra i ja bili smo njeni trofeji. Naš uspeh bio je smisao maminog života. Sve što joj na ličnom planu nije pošlo za rukom, pokušala je kroz decu da nadoknadi. Hvalila nas je preko svake mere, predviđala nam uspešne karijere. Saputnici su nas sa divljenjem gledali. Osećao sam se kao na pijaci robova. Čestitali bi mami na tako vaspitanoj deci. Obuzimao me je

Zavideo sam toj deci čije su majke sumnjive, doteruju se, i ostavljaju ih uveče same kod kuće. Moje i sestrino detinjstvo odvijalo se pod haubom stalne majčine brige. Sve je nadgledala i korigovala. Za sve imala vremena. Obrušavala se enormnom energijom na ispunjavanje svakodnevnih obaveza. Od jutra do mraka trajale su naše generalne probe. Sestra i ja uvežbavamo replike, pokrete i gestove zamišljenih likova u koje bi trebalo da se jednom pretvorimo, kada odrastemo i krenemo sigurnim stazama isplaniranog života. Iz suflerske kabine dopire mamin glas.