Sto godina samoće

preporučio svima da napuste Makondo, da zaborave sve čemu ih je on učio o svetu i o ljudskom srcu, da se poseru na Horacija i da se sete, u bilo kom mestu se nalazili, da je prošlost jedna laž, da pamćenju nema povratka, da je svako

staro proleće nepovratno i da je, čak, najluđa i najupornija ljubav u svakom slučaju samo prolazna istina

»Mene zabrinjava«, dodao je, »što si od tolike mržnje prema vojnicima, tolike borbe protiv njih, tolikog razmišljanja o njima, na kraju i sam postao isto što i oni. Nema nijednog ideala u životu koji zaslužuje takvo izopačenje.«

Tada su ušli u sobu Hosea Arkadije Buendije, protresli ga iz sve snage,

vikali mu na uvo, stavljali mu ogledalo na usta, ali ga nisu mogli probuditi. Malo kasnije, kada je stolar uzimao meru za kovčeg, ugledali su kroz prozor kako sipi kišica od sitnog žutog cveća. Padalo je tiho cele noći na selo, pokrilo krovove, zatrpalo vrata i ugušilo životinje koje su spavale pod vedrim nebom