A planine odjeknuše

„Ništa ti ne znaš o hrabrosti“, reče baba Ajub. „Da bi postojala hrabrost, mora postojati nešto što se može izgubiti. Ja sam ovamo došao jer nemam više ništa da izgubim.“

Čudno je to, Markose, ali ljudi uglavnom sve shvataju naopačke. Misle da će živeti po onome što žele. Ali ono što zapravo upravlja njima jeste ono čega se plaše. Ono što ne žele.“

Ponekad, međutim, tek pošto ste živeli, shvatate da je vaš život imao svrhu, i to najverovatnije onu koju nikada niste smerali.

Dugo sam poživeo, gospodine Markose, i uvideo sam da čoveku dobro dođe mera poniznosti i razumevanja kada sudi o onome što upravlja srcima drugih.

Da bi postojala hrabrost, mora postojati nešto što se može izgubiti. Ja sam ovamo došao jer nemam više ništa da izgubim.“

Sada znam da neki ljudi nesreću osećaju kao što drugi osećaju ljubav: krišom, žestoko i bespomoćno.

Osećam kako me povlači nešto duboko u meni, nešto nalik na morsku struju. Želim da mu se prepustim, da mu dozvolim da me obuzme. Želim da odustanem od svih orijentira, da iskliznem iz onoga što jesam, da odbacim sve kao što zmija odbacuje svlak.

Gradovi, putevi, priroda, ljudi koje srećem – svi počinju da se stapaju u jedno. Govorim sebi da nešto tražim. Ipak mi se sve više čini da lutam, da čekam da mi se nešto desi, nešto što će sve da promeni, nešto ka čemu je vodio čitav moj dosadašnji život.

U izlogu njegove prodavnice mogli ste da nađete sve, od pisaće mašine iz četrdesetih godina do kožnih radničkih čizama, ili vetrokaz, staru saksiju, džinovske voštanice, krst i, naravno, kopije ikone Blagovesti.

Čika Nabijev gazda