Usamljeni ljudi imaju potrebu da dugo preispituju svoje živote. Zaključci su obično jalovi i pogrešni, ali se tokom tih besomučnih ponavljanja uvek istih događaja ili rečenica, a najčešće nekih reči kojima se uvek iznova menja kontekst, iskristališu dani za koje su ubeđeni da im se u njima stvarnost prelamala. U tim žižama se presecaju misli o reflektovanim strahovima, propuštenim prilikama i njihovim umišljenim krivicama. To su dani kojima se život parča na periode. Što je tranžiranje uspomena bolnije, to je zadovoljstvo veće, jer usamljenost tek u samosažaljenju počinje da dobija smisao.