Petlja

O, da – floskule su kao lepa odela izašla iz mode. Leže pažljivo spakovana u starinskim škrinjama. Koliko god ih provetravali, iz njih se probija zadah ustajalosti.

Oduvek mu je bio odbojan mačistički svet navijačkih grupa, okađen mirisom znoja i baruta. Nije bio ni na toj, za njega kobnoj. Čekao je pred stadionom da se meč završi. Čekao je pred jednim od tih, kako patetični sportski komentatori vole da kažu, „hramova fudbalske umetnosti“, koji sve više liče na regrutne centre za budale i psihopate. Mogu da zamislim izraze lica u zagušljivoj doksi krda, gibanje golih tetoviranih trupova pred kojima se najednom ukazuje prilika poput Nikodima.

Pakao familijarnih etalona van kojih je svaka vrednost samo neželjena muka duha.

Ponekad mi se čini da treptajem mogu da preskočim čitave deonice života. Vreme se toliko sabije da je nemoguće biti u njemu jer bi te ta unutrašnja tvrdoća trenutka smrvila.

Nekada sam mislila da je dosada gospodar univerzuma. Ili makar vodeća sila koja upravlja idejama nemoćnim da se rode ukoliko nema nje – dosade. Ne dopusti čoveku dokolicu i vladaćeš njime. Ako već moraš da mu je pružiš, a potreban ti je kao rob, naseli se u njegovoj dokonosti. Učini da rešetke kaveza gleda misleći da vidi ogradu koja ga čuva od ponora. Teško je naći bolje mesto na svetu od zatvora da se obnove misli o tome. Verujem da je majka svih zatočeničkih misli ideja bekstva. To me dovodi u smešan i gotovo bespomoćan položaj jer ja sam već utekla iz kolektivne mentalne tamnice i ovo je prostor moje apsurdne slobode

Prestupništva lako postaju oruđe za sticanje simpatija u periodu sazrevanja, kada smo spremni na sve zarad osećanja prihvaćenosti.

Odavde treba da počne zaborav. Ponovo dolazim na svet i slike bivšeg života tonu iza rubova jasnih pojmova, lome se i osipaju u prah kao drevni totemi

U prirodi čovekovoj, koliko god on bio izveštačen osećanjem moći, postoji potisnuti nagon za igrom sa sopstvenom slabošću, za uzbuđenjem koje se postiže jedino otkrivanjem tajnog ranjivog mesta. Naši mali sobni simpozijumi, koji su u njemu budili lažni osećaj intelektualne širine, meni su služili kao izvidnica u sve otvoreniju tvrđavu njegove prirode.

Morao je da potroši onaj mali isečak vremena potreban za pomirenje s nejasnom voljom koja nas pokreće na nešto pogrešno. Skriveno u nama, postoji obilje malih uspavanih ludila koja ne moraju nikada da se probude. Ali ponekad, naizgled bezrazložno, neko od njih se brecne, izbije iznutra, kao svrab ili grč, i ne možeš da mu se odupreš. Kao kad se noga refleksno ritne jer je neki odmereni udar pogodio pravi splet nerava

Sišla sam s busa na stajalištu preko puta vulkanizerske radnje. Nedaleko odatle bila je i kafana Domaćin, mesto moje nekadašnje pedagoške intervencije nad Nikodimovom naivnom slikom sveta. Mladi vulkanizerski šegrt sedeo je između dve male katedrale od felni, kao i onda pri našem prvom susretu. Od tog prizora učinilo mi se da su dani tek niz samolepljivih sličica za neki album i da sam izvukla duplikat.