Lero – Kralj leptira

„Пријатељу, сем поезије, ништа на свету није трајно!“, рекао је песник, који се помало бавио и креирањем накита.

„Хоћу да видим шта Лука

Ћеловић носи у гроб“, одговори овај.

И заиста, сиромашни људи се опраштају од живота много лакше него богати. То је због тога што је богатима жао да оставе сва богатства и све лепоте које поседују: куће, скупоцене слике, покућство, вртове и фонтане... Због тога се на сиротињским сахранама често чује: „Благо њему, најзад ће се и он, сиромах, одморити.“

Никада се није женио, а све што је поседовао носио је увек са собом. То је било због тога што није веровао у трајност богатства, већ само у рад и спокојан живот.

„Ствари које су споља мале, изнутра су велике!“, говорио је.

Није имао коме да се врати.

„Знаш ли како се љубе београдски трговци?“, питао га је његов пријатељ, калфа у текстилној радњи.

Леро није знао како да одговори на то питање.

„Љубе се у врат!“

„Због чега?“, питао је.

„Јер немају образа!“

Да га некако обештети, Никола Пашић му даде један користан савет којег се Леро држао читавог живота:

„Све што у новинама пише, причај“, казао је, „иначе, ћути!“

Када му, једанпут, Никола Пашић даде динар зато што му је донео ципеле, он га упита како то да његов син, господин Раде, даје двоструко за исту услугу, на шта му Пашић одговори:

„Па, синко, њему је лакше... Мој отац је био обичан човек, а његов је председник Владе!“

Мој отац потврди климањем главе да сам поверљив и да сам већ научио да ћутим.

Све што у новинама пише, причај“, казао је, „иначе, ћути!“