Dnevnik srpske domaćice

Nisam je nikada videla da je uzela batak.
Bila sam prilično dugo nalik njoj. Grizla bi me savest, potpuno neobjašnjivo, kada bi mi bilo mnogo dobro. To je bilo teško podneti, ali me je možda spasilo od drugih stvari. Kada su početkom osamdesetih svi počinjali da duvaju na žurkama, kada je to postalo moderno, ja sam uzmicala. Mislila sam na nju. Na to kako, pogleda uprtog u ništa, za trpezarijskim stolom, sisa kokošju šiju. A ja treba da se drogiram. Nisam mogla.

Taj moj inat odvešće me daleko. Ali to je nešto autentično u meni. Čim je nešto zabranjeno, eto mene da se baš za to zakačim. Problem adolescencije ili jednostavno, takva priroda, ni danas ne znam. U svakom slučaju, vojvoda Sinđelić bio je prvi vojvoda koga sam zavolela.

o se zove determinizam. Danas verujem da su i za najveće ideje i najveće projekte bazični motivi uvek lične prirode. Da su mali i prozaični. Ljudski.

Najčudniji su trenuci osvešćenja. To se ne bira, to se dešava mimo naše volje,

Kad bi je pitali „Kako vaša deca u školi“, ona bi sa izrazom loše skrivane nemarnosti odgovarala uvek isto – „ne znam, verujte, ni koji je ko razred, ali samo ređaju petice“. Njoj ne mogu da oprostim što nisam ni konkurisala na akademiju.

svojom decom. Uvek je govorila da smo najlepši, da su i Saleta i mene babice ljubile kad smo se rodili u porodilištu u Narodnog fronta i da smo bili najpametnija deca u školi.

Moja majka, Desa, bila je protiv da se upišem na glumu jer je imala fiks ideju da ću da se skidam gola pred kamerama. Sanjala je da postanem doktorka, da završim medicinu i da se ona ponosi. Nju je samo to zanimalo, da se ponosi

eću“. To je u našoj kući bilo zabranjeno. Ni danas mojoj majci ne smem da kažem „neću“. To više nije pitanje straha, nego poštovanja. Uvredila bi se namrtvo, a kad se ona uvredi, ja odmah imam problem sa disanjem.

anas nisam srećna. Danas sam besna. I razočarana. Ja sam žrtva tih fotografija, ja sam žrtva tih romantičnih, smešnih, patetičnih i zastrašujućih slika. Da bi bio srećan, čovek uopšte ne mora da bude srećan.

našoj domovini sve je bilo Titovo, a to je značilo da je i naše. I mi smo bili Titovi, i on je bio naš. I njegov rođendan, i svi ti gradovi sa njegovim imenom, i stadioni, plavi voz. Spomenici.
Imali smo sve.
Život je nekako bio prepun značenja, sve je bilo istorija koja je šetala pored nas i davala nam sigurnost.