Dnevnik srpske domaćice

o se zove determinizam. Danas verujem da su i za najveće ideje i najveće projekte bazični motivi uvek lične prirode. Da su mali i prozaični. Ljudski.

Najčudniji su trenuci osvešćenja. To se ne bira, to se dešava mimo naše volje,

Kad bi je pitali „Kako vaša deca u školi“, ona bi sa izrazom loše skrivane nemarnosti odgovarala uvek isto – „ne znam, verujte, ni koji je ko razred, ali samo ređaju petice“. Njoj ne mogu da oprostim što nisam ni konkurisala na akademiju.

svojom decom. Uvek je govorila da smo najlepši, da su i Saleta i mene babice ljubile kad smo se rodili u porodilištu u Narodnog fronta i da smo bili najpametnija deca u školi.

Moja majka, Desa, bila je protiv da se upišem na glumu jer je imala fiks ideju da ću da se skidam gola pred kamerama. Sanjala je da postanem doktorka, da završim medicinu i da se ona ponosi. Nju je samo to zanimalo, da se ponosi

eću“. To je u našoj kući bilo zabranjeno. Ni danas mojoj majci ne smem da kažem „neću“. To više nije pitanje straha, nego poštovanja. Uvredila bi se namrtvo, a kad se ona uvredi, ja odmah imam problem sa disanjem.

anas nisam srećna. Danas sam besna. I razočarana. Ja sam žrtva tih fotografija, ja sam žrtva tih romantičnih, smešnih, patetičnih i zastrašujućih slika. Da bi bio srećan, čovek uopšte ne mora da bude srećan.

našoj domovini sve je bilo Titovo, a to je značilo da je i naše. I mi smo bili Titovi, i on je bio naš. I njegov rođendan, i svi ti gradovi sa njegovim imenom, i stadioni, plavi voz. Spomenici.
Imali smo sve.
Život je nekako bio prepun značenja, sve je bilo istorija koja je šetala pored nas i davala nam sigurnost.

Pre svega, to je bila naša domovina, a nikada otadžbina, možda i zbog rodoljubive poezije koja je u našu lektiru stizala iz Hrvatske i Slovenije. Otadžbina je bila, nekako, retrogradna, starinska reč koja se retko upotrebljavala u vreme dok su nas učili da je volimo po svim pravilima političke korektnosti.

Voleli smo svoju zemlju i bili ubeđeni da je najbolja na svetu.