Jedne noći, bio je četvrtak, Marina me je poljubila u usta i šapnula mi na uvo da me voli i da će me, šta god da se desi, zauvek voleti.
Umrla je sledećeg dana u zoru, tiho, onako kako je najavio Rohas. U zoru, s prvim svetlima, Marina mi je snažno stegla ruku, osmehnula se svom ocu i plamen njenih očiju ugasio se zauvek.