Zamka

Volim njegov humor, a volim i njegov prepredeni cinizam, od one vrste kakvu sebi mogu da priušte samo ljudi prema kojima je život zaista dobar.

„Sećaš li se? Našeg prvog pravog razgovora. Onda pred tvojom kućom, na stepeništu?“

„Naravno. Rekao si da nemaš strpljenja za romane i da ti oni ne znače mnogo, ali da rado čitaš pesme.“

„Ti si kazala da pesme baš i ne kapiraš. Pa sam onda ja rekao da ću jednom naći malo vremena da probam da te ubedim. Sećaš li se?“

„Sećam se.“

„Eto.“

„Da. Rekao si da treba da pročitam Toroa ili Vitmena, da će mi oni sigurno pomoći da zavolim poeziju.“

„Sećaš se“, kaže Julijan i onda mi se kockice zaista sklapaju.

Mislim na otrcanu knjigu Vitmenovih pesama na svom noćnom stočiću koju mi je pre mnogo, mnogo godina poslao neki obožavalac. Ili sam bar ja tako mislila. Na knjigu koju sam tako često prelistavala u svojim najmračnijim satima. Koju sam čitala i koja me je spasla u onoj besanoj noći pre intervjua. Kolena mi klecaju.

„To je bio tvoj znak?“, zbunjeno pitam.

Julijan tužno sleže ramenima. Sva snaga me je napustila i ponovo se spuštam na stolicu za posetioce.

„Nisam shvatila, Julijane. Mislila sam da si me zaboravio.“

„A ja sam mislio da si ti mene zaboravila. Kad nisam dobio nikakav odgovor.“

Tužno ćutimo.

„Zašto me nisi prosto pozvao?“, konačno pitam.

„Tja“, tiho kaže Julijan. „Pa, mislio sam valjda da je to s knjigom pesama... nekako romantično. A kad se posle toga nisi javila, mislio sam...“

Sleže ramenima. „Mislio sam da si prosto nastavila svoj život.“

Sedimo jedno naspram drugog, a ja mislim o tome koliko je dvanaest proteklih godina moglo da bude drugačije da smo bili zajedno

Put za izlazak iz straha vodi kroz strah.