Kruna ponoći

„Ako te puste“, kazala je Kaltejn dok su i jedna i druga zurile u crnilo svog zatvora, „postaraj se da jednog dana budu kažnjeni. Svi do poslednjeg.“

Ali smrt je njena kletva i njen dar, i smrt joj je tih dugih, dugih godina bila dobra prijateljica.

„Želja i potreba su različite stvari.“

U tom trenutku, nakon deset dugih godina, Selena je pogledala Kejola i shvatila da je kod kuće.

„Kako se zvao?“

Stisla je usne, potiskujući sećanje na to kako je izgledao kada ga je poslednji put videla, sav slomljen na onom stolu. „Sem“, izustila je. „Zvao se Sem.“ Drhtavo je uzdahnula. „Ne znam čak ni gde su ga zakopali. Ne znam ni koga da pitam za to.“

Kejol nije odgovorio, a njoj nije bilo jasno zašto i dalje priča, ali reči su samo sipale iz nje. „Izneverila sam ga“, kazala je. „U svemu što je bilo bitno – izneverila sam ga.“

Dva mesta iznad Evalininog imena bilo je ispisano Mab. Elinina prababa. Ona je jedna od tri fejske sestre-kraljice: Mev, Mora i Mab. Mab, najmlađa i najlepša – kada je umrla – postala je boginja, sada znana kao Dijana, boginja lova.

„Sve na ovom svetu je magično. Baš ti hvala što si pronašla rupu na saksiji.“

Nije stigla ni da se pribere pre nego što ju je privukao uz sebe i čvrsto zagrlio.

Nije oklevala da uplete ruke oko njegovih ramena, duboko udišući njegov miris. Nije je zagrlio još od onog dana kada je saznala da je zvanično pobedila u nadmetanju, mada se u mislima često vraćala na taj zagrljaj. A žudnja za tim nije prestajala da bukti u njoj čak ni dok ga je sada grlila.

Naravno da je Kejol primetio razliku; on sve primećuje. Nije znala da li joj je zbog toga drago ili ne. Naročito pošto su mu reči malo zajedljive.

noći kada je sve otišlo dođavola.