Kruna ponoći

„Ako te puste“, kazala je Kaltejn dok su i jedna i druga zurile u crnilo svog zatvora, „postaraj se da jednog dana budu kažnjeni. Svi do poslednjeg.“

Ali smrt je njena kletva i njen dar, i smrt joj je tih dugih, dugih godina bila dobra prijateljica.

„Želja i potreba su različite stvari.“

U tom trenutku, nakon deset dugih godina, Selena je pogledala Kejola i shvatila da je kod kuće.

„Kako se zvao?“

Stisla je usne, potiskujući sećanje na to kako je izgledao kada ga je poslednji put videla, sav slomljen na onom stolu. „Sem“, izustila je. „Zvao se Sem.“ Drhtavo je uzdahnula. „Ne znam čak ni gde su ga zakopali. Ne znam ni koga da pitam za to.“

Kejol nije odgovorio, a njoj nije bilo jasno zašto i dalje priča, ali reči su samo sipale iz nje. „Izneverila sam ga“, kazala je. „U svemu što je bilo bitno – izneverila sam ga.“

Dva mesta iznad Evalininog imena bilo je ispisano Mab. Elinina prababa. Ona je jedna od tri fejske sestre-kraljice: Mev, Mora i Mab. Mab, najmlađa i najlepša – kada je umrla – postala je boginja, sada znana kao Dijana, boginja lova.

Koliko si dugo žudela za njim?, bilo je ono što je zapravo želeo da je pita. Proklet bio zbog toga što mari. Proklet bio zbog svakog trenutka koji je proveo s njom.

Ona ga je dodirnula po ruci, a on je zamrzeo sebe zbog toga što je osetio uživanje u njenom dodiru.

Opet je krišom pogledao Selenu, ali je opet video kako ona gleda Kejola, koji je pak netremice posmatrao Rolanda. Osetivši da je privukla Dorijanovu pažnju, Selena ga je pogledala pravo u oči.

Ništa. Ni tračak osećanja. Dorijan je u sebi planuo, tako brzo da se jedva obuzdao. Naročito kada je opet skrenula pogled – i to opet na kapetana. I zadržala ga na njemu. Dosta je.

Dorijan je znao da ga Selena posmatra. Krišom ga je gledala tokom čitave neizdržive večere. Ali takođe je gledala i Kejola, a mogao je da se zakune da joj se u tim prilikama čitavo lice menjalo – postajalo nekako nežnije, zamišljenije.