Kruna ponoći

„Ako te puste“, kazala je Kaltejn dok su i jedna i druga zurile u crnilo svog zatvora, „postaraj se da jednog dana budu kažnjeni. Svi do poslednjeg.“

Ali smrt je njena kletva i njen dar, i smrt joj je tih dugih, dugih godina bila dobra prijateljica.

„Želja i potreba su različite stvari.“

U tom trenutku, nakon deset dugih godina, Selena je pogledala Kejola i shvatila da je kod kuće.

„Kako se zvao?“

Stisla je usne, potiskujući sećanje na to kako je izgledao kada ga je poslednji put videla, sav slomljen na onom stolu. „Sem“, izustila je. „Zvao se Sem.“ Drhtavo je uzdahnula. „Ne znam čak ni gde su ga zakopali. Ne znam ni koga da pitam za to.“

Kejol nije odgovorio, a njoj nije bilo jasno zašto i dalje priča, ali reči su samo sipale iz nje. „Izneverila sam ga“, kazala je. „U svemu što je bilo bitno – izneverila sam ga.“

Dva mesta iznad Evalininog imena bilo je ispisano Mab. Elinina prababa. Ona je jedna od tri fejske sestre-kraljice: Mev, Mora i Mab. Mab, najmlađa i najlepša – kada je umrla – postala je boginja, sada znana kao Dijana, boginja lova.

bi trebalo da ustukne, da se odmakne od nje. Ali je umesto toga pružio ruku i jedna šaka mu je skliznula oko njenog struka a druga mu se uplela u njenu kosu dok ju je privijao uz sebe. Otkucaji njegovog srca grmeli su kroz njegovo telo toliko snažno da je znao kako ih i ona oseća. Trenutak kasnije, njene ruke obgrlile su njega, njeni prsti zarili su mu se u leđa tako da je shvatio koliko su njih dvoje blizu jedno drugome.

Potisnuo je to osećanje, bez obzira na to što je svilenkasti dodir njene kose po njegovim prstima u njemu budio želju da zaroni u nju, a njen miris – izmešan s mirisom magle i noći – terao ga da ga upija s njenog vrata. On može da je uteši i na drugi način, a ne samo rečima, u slučaju da joj je potrebno da na taj način skrene misli… Potisnuo je i tu pomisao, gutajući knedlu sve dok se nije umalo zadavio.

Njeni prsti su mu se spuštali niz leđa, i dalje se zarivajući u njegove mišiće kao da ih prisvajaju. Ako ona nastavi da ga tako dodiruje, on će u potpunosti izgubiti vlast nad sobom.

A onda se ona povukla, taman toliko da ga opet pogleda, i dalje dovoljno blizu da im se dah izmeša. On je uhvatio sebe kako odmerava razdaljinu između njihovih usana, a pogled mu je leteo između njenih usta i očiju, umirujući ruku kojom joj je prolazio kroz kosu.

Žudnja je buktala u njemu, spaljujući sve odbrane koje je podigao, brišući sve linije za koje je ubedio sebe kako mora da ih održava.

A onda mu je ona, tako tiho da je to bilo jedva čujno, rekla: „Ne znam da li bi trebalo da me je sramota zbog toga što na današnji dan želim da te grlim, ili da budem zahvalna što me je sve ono što se ranije dogodilo nekako ipak dovelo tebi.“

Njene reči su ga toliko iznenadile da ju je pustio, pustio i ustuknuo. On mora da savlada svoje prepreke, ali i ona svoje – možda više prepreka nego što je on i shvatao.

Selena je stala pred mračno ognjište i žaračem raširila ugljevlje pre nego što je ubacila još dve cepanice. Zurila je u plamen. I dalje mu je bila okrenuta leđima kada je progovorila.

„Ako pokušavaš da smisliš šta da mi kažeš, ne trudi se. Nema šta da se kaže, niti da se uradi.“

„Onda me pusti da ti pravim društvo.“ Ako je uopšte shvatila koliko on zna, nije marila dovoljno da bi ga pitala kako je saznao.

„Ne želim ničije društvo.“

„Želja i potreba su različite stvari.“ Verovatno bi Nehemija trebalo da je ovde – još jedno dete pokorenog kraljevstva. Ali on nije želeo da se ona okrene Nehemiji. Iako je odan kralju, nije mogao da joj okrene leđa – ne danas.

„Zar ćeš cele noći da budeš tu?“ Pogled joj je poleteo na divan između njih.

„Spavao sam i na gorim mestima.“

„Mislim da je moje iskustvo s gorim mestima daleko užasnije od tvog.“ Opet ga je nešto preseklo. Ali onda je ona pogledala kroz otvorena vrata svoje spavaće sobe ka stočiću u predsoblju, pa su joj se obrve izvile same od sebe. „Je li ono… čokoladna torta?“

„Mislio sam da će ti biti potrebna.“

„Potrebna, a ne da ću je želeti?“

Tračak smeška lebdeo joj je nad usnama, a on je skoro klonuo od olakšanja govoreći: „Kada je o tebi reč, mislim da je čokoladna torta sasvim sigurno potreba.“

Pomakla se od kamina i prišla mu, pa je zastala na pedalj od njega i pogledala ga u oči. U lice joj se vratilo malčice boje.

Kejol je stajao pred kraljevim prestolom, dosađujući i samome sebi dok je podnosio izveštaj o jučerašnjem danu. Pokušavao je da ne razmišlja o prošloj noći – o tome kako je kratak dodir Seleninih prstiju provučenih kroz njegovu kosu i po njegovom licu u njemu probudio tako silovit nalet žudnje da mu je došlo da je zgrabi i pribije na divan. Jedva se obuzdao, da bi mu disanje ostalo ravnomerno, kako bi i dalje mogao da se pretvara da spava. Nakon što je ona otišla, srce mu je toliko lupalo da mu je bilo potrebno sat vremena da se dovoljno smiri kako bi zaista i zaspao.