Samo što niko ne bi mogao da pojmi Vukovu izuzetnu paranoju, nešto što mu je odavno urezano u dušu, i to nigde drugde do u Parizu. Nešto gotovo fizički, otrov u organizmu. Ahilova peta, kako je slutio. A ta paranoja, izvesnost prerane smrti, dovela ga je do određene strasti – ne može se reći baš ljubavi prema životu, već pre do potrebe da u njemu igra surovo, da pobeđuje po svaku cenu ili barem da nikad ne gubi.