Boja purpura

Mis Sili, kaz’la ona, bolj’ da ćutiš. Bog bi te mogô čuti.

Pa nek me čuje, kaz’la sam. Da je ikad slušô jadne obojene žene svet bi bio drugačiji, ka’ ti kažem.

Ona pričala i pričala, tudila se da me odvuče od svetogrđa. Al’ svetogrđe baš ono što želim.

Ceo život me nije bilo briga šta ljudi misle o onom što radim, kaz’la sam. Al’ duboko u srcu me bilo briga za Boga. Šta će on misliti. I ja došla do zaključka da on ne misli. Sam’ sedi tamo gore u slavi i gluv, rekla bi’. Al’ nije lako probati bez Boga. Čak i ako znaš da nije tamo, bez njega teško.

Ja grešnica, kaz’la Šug. Jer sam se rodila. Ne poričem. Al’ kad jednom s’vatiš šta nas čeka, šta drugo mo’š da budeš?

Grešnice se bolje provode, kaz’la sam.

Znaš zašto?, pitala me ona.

Jer ne brineš celo vreme o Bogu, kaz’la sam.

Nee, nije to, rekla ona. Mi mlogo brinemo o Bogu. Al’ kad jednom osetimo da nas Bog voli, mi damo sve od sebe da mu udovoljimo onakve kakve smo

Baš onda kad me tol’ko bolelo da ne znam kako se zovem, oni mislili da pravo vreme da s’ pokajem.
Nasmejala se. Ja bila suviše velika budala da s’ pokajem.

A kako si ti, draga Sestro? Godine dolaze i prolaze bez ijedne reči od tebe. Zajedničko nam je samo nebo nad nama. Često gledam u njega kao da ću nekako, poput odraza u njegovom beskraju, jednoga dana videti tvoje oči. Tvoje drage, krupne, bistre i lepe oči.

Stalno me zasmejavô. Kako to da više nije zabavan?, pita. Kako to da s’ više skoro nikad ne smeje? Bože gospode, Sili, kaže, Šta s’ desilo s onim muškarcem kog sam volela?

Da sam samo tad znao ovo što znam sad!, rekao je.

Ali kako je mogao znati? Mnogo šta ne shvatamo. I toliko nesreće proističe iz toga.

Pa znakova ima svuda po Africi, kazala je. I po Indiji, pretpostavljam. Prvo sagrade put tamo gde držiš svoja dobra. Onda odvuku tvoje drveće da prave brodove i nameštaj za kapetane. Onda na tvojoj zemlji zasade nešto što ne možeš da jedeš. Onda te prisile da je obrađuješ. To se dešava po celoj Africi, kazala je. I u Burmi, pretpostavljam.

Znaš, Afrikanci nas nikad nisu zvali da dođemo. Nema smisla kriviti njih što osećamo da nismo dobrodošli.

Ne prođe puno a ja viš’ n’umem da mislim. Mozak mi naleti na misao, zbuni se, pobegne nazad i kô da legne.

Planiram da ih sašijem ručno. Svaki bod koji napravim biće poljubac.

Nekad Šug glasno čita novine. Vesti uvek zvuče ludo. Ljudi s’ uzbuđuju i biju i upiru prstom u druge ljude, i nikad čak ni ne traže mira.