Сеоска учитељица

костур, омотан кожом

Онакав човек!... онака душа!... Али ти си гледала на лепоту... Шта ћу ти ја!

А сунце трепери и блиста се... румене се веселом чаробном светлошћу његови зраци... оно се спушта величанствено и мирно, као да оставља цео свет у срећи, као да нигде у свету нема бола ни чемера.

Али црн и непровидан застор будућности све то скрива од људских очију, док му садашњост не отме делић по делић сакривене тајне.

Али докле ће се вечно страдати ?...

. »О, ала ми је добро !... О, ала ми је добро!«...

Јест, ено... види се јасно... Беше у том погледу читав бездан прекора, тужнога, очајнога, горкога прекора. Изређао је тај поглед све, што њих двоје заједнички преживеше, и ниједна сенка захвалности да засија у нему, ни туге за растанком... ништа, ништа друго, само прекор чемеран, отрован... И непрестано се после Љубици, куд год се макне, привиђаше овај прекоран поглед, који сажиже душу као огњем...

Хеј, станите ви вечни трудбеници, што не знате ни за један час одмора ; и ви са намрштеним челима, са лицима онакаженим страдањима и патњом; и ви, јадници, што изгубисте образ и поштење, удварајући се силнима, и сви ви забринути и намучени ходите и станите овде уз ову велику и непроменљиву истину, прочитајте вечну реч на овом окамењеном лицу и умирите срца своја...

Гојкова се болест одуљи читава два месеца, и напослетку јадник, намучен, озлојеђен на цео свет, саломљен и смрвљен под тешким и дуготрајним ударцима судбине, измучен и тешком болешћу и Љубичиним нехатом, ослободи се одједном свију мука, збаци са себе страдање и патњу и оде са овога света.

Очајан, угушен јаук, сличан самртном ропцу, или дављеникову кркљању, разлеже се споља, али га у соби нико не чу, а напољу пирну поветарац к однесе га на лаким крилима далеко, далеко од овога призора...