Већ ми се прошлог лета учинило да нигде бољег места за поновно читање Луче нема до ли на Дурмитору. У кампу на Иван долу, на висини од готово 1.500 метара, где се наоколо уздижу „сохе небеске“ све преко 2.000 метара (Савин кук, Мали Међед, Обла глава, Црвена греда), небо је тако ниско, блиско и бескрајно дубоко, да се земном створу учини да само пропињањем на прсте може дохватити звезде. Ноћу је количина неба и озвезданост фасцинантна, млечни пут јасан, доживљај присан — не остаје ништа друго до мисао која хоће да домаши пространства и да разговара с Богом.