Istanbulska lala

Da imam dva života, mnogo bih voleo da drugi provedem u Istanbulu. I pored svega što se dešava, čovek u ovom gradu uvek može naći razloge za srećan život

Ovde nema ovo je moje, a ovo tvoje. Malo daje mnogo, a mnogo će nas sve nahraniti... al-Fatiha!

Maj 1730)
Neka je malo onog što te raduje da kad ga nema manje tuguješ

Znam li, sine moj?! Hah! Da sve što ne znam stavim pod noge, glavom bih dotakao nebo

od neznanja nema neizlečivije boljke! Znanje zapravo donosi više stradanje nego sreću, više tugu nego radost, dok se čovek učeći umnožava

Da imam dva života, mnogo bih voleo da drugi provedem u Istanbulu. I pored svega što se dešava, čovek u ovom gradu uvek može naći razloge za srećan život.

Nisu mogli da procene je li mu duša loša zbog tolike ružnoće ili mu rđava duša daje tako odvratan izgled.

Da je Ptolemej živ, uzeo bi zaljubljene da mu prate tok zvezda. U jednoj staroj istočnjačkoj pesmi kaže se kako tvorci kalendara i astrolozi nikada ne znaju koja je noć u godini najduža, to jedino zna zaljubljeni, ljubavnom patnjom zaraženi. I to je istina.

I pastiri zvezdanih stada najčešće su zaljubljeni koji su odabrali da neprekidno plaču u osami. Dok broje zvezde u beskraju noći, za svaku puste po suzu. Oblaci bi od njihovih očnih kapaka mogli nešto naučiti.

Sve sa čim se preteruje u prirodi postaje svoja negacija. Točkovi na kolima koja se prebrzo kreću deluju kao da se okreću u suprotnom pravcu. Isto tako, na kraju svih tuga je sreća, a osmeha, suza. Čoveka ubija i previše sreće i previše tuge. Iz oka onog što se grohotom smeje na kraju potekne suza.