Lesi dolazi kući

раде дечак и пас. На крају, као да не може више да издржи, окрете се и пружи руку.

– Не ради се то тако, синко – изговори својим грубим гласом пуним топлине. – Ако си већ намислио нечим да се позабавиш, онда лепо и научи како се то ради. Види – овако!

Узео је четку и крпу од сина, па клекао на простирку и кренуо стручно да сређује псеће крзн

Џо као да се обраћа ваздуху у кући. – Мислиш ли да знају како треба прописно да је хране? Гледај јој, на пример, крзно. Стварно изгледа малчице лоше, јелда? Oче, шта мислиш, кад би јој се подметнула која кап ланеног уља у води за пиће, не би ли му то донекле вратило сјај? Ја бих то урадио са псом ком не би шкодило да му крзно буде мало сјајније, а ти, оче?

И даље загледан у ватру, Џоов отац поче полако да клима главом. Али ако он није био свестан синовљеве изоколне опсаде, као што се чинило, госпођа Караклаф ју је проникла. Фркнула је.

– Дабоме – обруши се она на сина – не би ти био Караклаф – а ни Јоркширац – кад не би о џукцима знао више него о свему другоме.

Њено звоцање се монотоно разлегало по кући.

– Господе боже, имам понекад утисак да мушкарци у овом селу више мисле на своје џукце него на род рођени. Богме баш тако. Дошла тешка времена, а налазе ли они посао? Не. Oни живе од милостиње, а кунем се да би неки од њих најмирније пустили и сопствену децу да гладују, само нек је пас сит.

Џоов отац неспокојно помери једно па друго стопало, али Џо је брзо прекиде.

– Али заиста, мајко, изгледа мршаво. Могу да се кладим да је не хране како треба.

– Богме – жустро одврати она – што се тога тиче, не бих била убеђена да је гос’н Хајнсу Свезналици испод части да најбоље месо за псе краде за себе самога. Јер у животу видела нисам тако мршавог човека са тако подмуклим лицем.

Док је сипала ту бујицу речи, поглед јој пређе на пса. И одједном јој се боја гласа промени.

– Драги боже – изусти. – Стварно изгледа малчице лоше. Сиротица, боље да јој спремим трун нечег за јело. Неће јој шкодити, ако се ја нешто разумем у псе.

Тада госпођа Караклаф као да схвати да се њено саосећање директно коси с речима које је изговарала пре пет минута. Као да се брани и оправдава, она повиси тон:

– Али оног часа кад је нахранимо, враћа се тамо – настави свадљивим гласом. – А кад буде отишла, више ниједног џукца нећу у својој кући. Доведеш их, бакћеш се – а око њих бриге као дете да одгајаш. И кад сав посао обавиш, шта од тога имаш?

Тако љутито брбљајући, госпођа Караклаф је подгрејала јело у шерпи. Спустила га је пред пса, па је заједно са сином стала и посматрала Леси како радосно једе. Али њен муж ни један једини пут није погледао у тог пса који је раније био његов.

Кад је Леси све појела, госпођа Караклаф узе тањир. Џо оде до камина и дохвати са њега пресавијен комад платна и четку. Седе на праг огњишта и узе да уређује керуши крзно.

Испрва отац није одвајао очи од ватре. Потом, упркос највећем труду, поче брзим, крадомичним погледима да прати шта крај њега

Е па, отишла је, и срећан јој пут ако се ја питам. Сад ћемо можда имати мало спокоја. Oд срца се надам да је никад више нећу видети.

Док је тако грдила и млела, Џо и отац седели су испред ватре. Сад су обојица зурили у пламен, непомични и стрпљиви, и обојица су своје мисли закопавали дубоко у себи, онако како то чине северњаци кад имају неку тешку муку.