Lesi dolazi kući

Е па, отишла је, и срећан јој пут ако се ја питам. Сад ћемо можда имати мало спокоја. Oд срца се надам да је никад више нећу видети.

Док је тако грдила и млела, Џо и отац седели су испред ватре. Сад су обојица зурили у пламен, непомични и стрпљиви, и обојица су своје мисли закопавали дубоко у себи, онако како то чине северњаци кад имају неку тешку муку.

Е па, отишла је, и срећан јој пут ако се ја питам. Сад ћемо можда имати мало спокоја. Oд срца се надам да је никад више нећу видети.

Док је тако грдила и млела, Џо и отац седели су испред ватре. Сад су обојица зурили у пламен, непомични и стрпљиви, и обојица су своје мисли закопавали дубоко у себи, онако како то чине северњаци кад имају неку тешку муку.

трља раскошну, густу длаку крпом, једном шаком пажљиво обухватајући аристократску њушку док је другом прелазио по снежнобелом овчаркином оковратнику и спретно јој рашчешљавао „чарапе“, „кецељу“ и „подсукњу“.

Тако је неко кратко време у кућици владала тиха срећа. Oтац се оканио свих других размишљања и предао се послу. Џо је седео на простирци крај њега, посматрајући сваки потез четке и урезујући га у памћење, будући да је знао, као што је заправо то знао сваки човек у њиховом селу – да миљама наоколо нема никог ко би шкотског овчара умео да среди, било за обичан радни дан или за изложбену клупу, као што то уме његов отац Сем Караклаф. А Џоов највећи сан и амбиција били су да једнога дана постане подједнако ваљан познавалац паса као што је његов отац.

Биће да се госпођа Караклаф прва сетила оног што су сви избацили из главе, да им Леси више не припада.

– А сад бих молила – раздражено узвикну – да водите тог џукца одавде!

Џоов отац се окрете, обузет изненадном срџбом. У гласу му се снажно осетио јоркширски нагласак, који је подаривао још дубљи глас свим мушкарцима у том селу.

– Па нећеш ваљда да је вратим штрокаву кô прљав веш за прање, је ли?

– Чуј ме, Семе, молим те – заусти она. – Ако не пожуриш да је вратиш…

Ту заћута и сви ослушнуше. Чуло се како се баштенском стазом ближе кораци.

– Ето ти! – озлојеђено викну. – То је онај Хајнс!

Потрчала је ка вратима, али пре него што је стигла до њих, она се отворише и Хајнс уђе. Ситна, мршава прилика у карираном сакоу, јахаћим панталонама и платненим доколеницама застаде начас. Хајнсов поглед затим скрену ка псу пред огњиштем.

– O, тако сам и мислио! – узвикну он. – Баш сам размишљао како ћу хје овде наћи.

Џоов отац полако устаде.

– Само сам је малчице чистио – изговори споро и са напором – па сам потом намеравао да је вратим.

– Хјесте, кладим се да хје тако – подругну се Хајнс. – Намеравали сте да хје вратите – хјесте, кладим се. Само што некако хиспаде да ћу хје вратити лично – пошто сам већ хигром случаја свратио.

Извадивши из џепа поводац, хитро пође ка овчарки и намаче јој омчу преко главе. На трзај повоца она послушно устаде и оклембешеног репа крену за њим ка вратима. Ту Хајнс застаде.

– Знате – каза пре него што ће поћи – нисам хја од хјуче, па случајно знам и сам понеку финту. Ви Хјоркширци! Знам хја све о вама и вашим псима наученим да се враћају. Дресирате их да се ослободе и побегну кући кад их продате, да можете да их продате другоме. Е па, то код мене не пали, неће моћи. Зато што знам и хја понеку финту, и те како знам…

Изненада је заћутао, пошто је Џоов отац, у лицу тамноцрвен од гнева, пошао ка вратима.

– Oвај… лаку ноћ – брзо изговори Хајнс.

На то се врата затворише и Хајнс и шкотска овчарка ишчезоше са видика. Дуго је у кући владала тишина, а онда се разлеже глас госпође Караклаф.

– Ја то нећу дозволити, нећу – повика она. – Да ми улази у кућу рођену не питајући ни за допуштење, и то са шеширом на глави, као да умишља да је лично војвода. А све због једног пса. Е па, от